Predsednik Srbije je mogućnost međunarodne istrage o nepravilnostima u vezi sa decembarskim vanrednim izborima odbacio rečima „Gonzalese i ostala čuda mačku o rep!“
Naš predsednik se iz svog detinjstva sigurno seća dvojice Gonzalesa. Jedan je bio poznat pod nadimkom Brzi i bio je „najbrži miš u celom Meksiku“, junak iz crtaća. Drugome je ime Felipe, bio je socijalista, a postao je prvi put premijer Španije baš nekako u vreme kada je generacija našeg predsednika gledala meksičkog Gonzalesa u crtaćima.
Španski Gonzales je dosta godina kasnije posredovao u rešavanju izbornog spora u Srbiji, i to sa uspehom.
To uspešno posredovanje Felipea Gonzalesa je značilo priznanje volje građana izražene na izborima, što je tada omogućilo mirno i bezbolno prevazilaženje dubokih i oštrih podela u našem društvu.
Ali to posredovanje je pomoglo i uspostavljanju demokratije, koja znači, između ostalog, i smenjivost vlasti.
Zahvaljujući smenjivosti vlasti u demokratiji, u svom zrelom životnom dobu naš predsednik se vratio na vlast koju je kao mladić osvojio, pa uskoro izgubio.
Ako je mislio na španskog Gonzalesa, predsednik je zapravo poručio da demokratiju treba okačiti mačku o rep, što ne verujem imajući u vidu ova njegova dobra lična iskustva sa demokratijom.
Jer, da nije bilo demokratije, odnosno smenjivosti vlasti, ni on se ne bi vratio na vlast koju je kao mladić jednom već imao, pa izgubio.
Može biti da je predsednik mislio i na meksičkog Gonzalesa ili na obojicu, ali se sigurno silno ogrešio o obojicu.
Šalu na stranu, otkud Gonzalesi u priči o našim izborima?
Na decembarskim izborima su se ponovile nepravilnosti koje se inače ponavljaju kod nas u svakom izbornom procesu.
To su neravnopravno predstavljanje kandidata u medijima, «funkcionerske kampanje», posebno jednog funkcionera koji na ovim izborima i nije bio kandidat, ali je, zapravo, uvek kandidat za sve funkcije, «izborni turizam», «bugarski vozovi», «kupovina glasova», pritisci na birače pretnjama, ucenama i zastrašivanjem na radnom mestu, vođenje nezakonitih spiskova «sigurnih glasova» po kojima se građani saleću kod kuće, na ulici, telefonskim pozivima… I koješta drugo, da ne nabrajamo, dug je spisak.
Razmere izbornih nepravilnosti za sada nisu utvrđene, a nije izmereno ni koliki je njihov uticaj na konačni rezultat glasanja.
Izvesno je, međutim, da se sve ove nepravilnosti vrše planirano i organizovano, a planirano i organizovano vršenje pojedinih, kao što je fiktivno prijavljivanje birača na lažne adrese prebivališta, nije moguće bez znanja, učešća, makar i samo tolerisanja državnog aparata.
Izvesno je, takođe, da uticaj nepravilnosti na ishod izbora, i ako nije možda presudan, svakako nije zanemarljiv.
Međutim, ni ova rezerva se ne može staviti kada je reč o ravnopravnosti predstavljanja u medijima koja je svakako presudna «tajna uspeha» na izborima.
Izvesno je i da se nepravilnostima u izbornom procesu poništava sloboda izbora. A bez slobode izbora nema demokratije.
Građani su zato s pravom nezadovoljni, i besni od nemoći da se iščupaju iz spirale «hibridne demokratije».
Deo opozicije koja je na izborima postigla pozitivan rezultat je pokušao da nezadovoljstvo građana izrazi i usmeri sa ciljem da se izbori ponište. Najpre se krenulo jajima na RIK, zatim kamenicama na zgradu Skupštine grada Beograda.
Ti putevi su se pokazali jalovim i pogrešnim.
Sada se najavljuje pokretanje izbornog spora pred Ustavnim sudom i traži međunarodna istraga izbornih nepravilnosti.
Spor pred Ustavnim sudom jeste pravno mogući put za razrešenje izborne krize posle ovih oktroisanih izbora.
Vrlo je važno istaći da za uspeh u tome sporu treba obezbediti dokaze o nepravilnostima u meri da su bitno uticale na rezultat izbora.
Koliko god da to izgleda lako, nije!
Dokazivanje nepravilnosti kao što su pobrojane vrlo je teško bez instrumenata dokazivanja sa kojima raspolažu u svakom društvu samo državni aparat.
Zato inicijatorima izbornog spora na kojima je i obaveza dokazivanja neće biti lako da prikupe i Ustavnom sudu podnesu dovoljne dokaze. Ali, ne i nemoguće, naravno.
Biće to težak ispit za inicijatore izbornog spora pred Ustavnim sudom.
Ako ga oni polože i ponude Ustavnom sudu dovoljne dokaze da su nepravilnosti u ovom izbornom postupku bitno uticale na rezultate izbore, na ispitu će biti sam Ustavni sud, da pokaže mudrost i hrabrost, konačno i nezavisnost da odgovori svojoj ustavnoj ulozi u društvu.
Kada je reč o zahtevu za međunarodnom istragom izbornih nepravilnosti, treba razlikovati tri različita procesa.
To su međunarodno posmatranje izbornog procesa, međunarodna istraga krivičnih dela koja su eventualno vršena u procesu i međunarodno posredovanje u rešavanju izbornog spora.
Međunarodno posmatranje naših decembarskih izbora je vršeno i izveštaji međunarodnih posmatrača su dati.
Ti izveštaji potvrđuju izborne nepravilnosti, ali ne mogu biti pouzdan dokaz o njihovim razmerama, pa ni o bitnom uticaju na rezultate izbora.
Svakako izveštaji stranih posmatrača predstavljaju važan argument koji bi naša država morala da uzme u obzir ako želi da zaštiti legitimitet organa koji će na osnovu izbora biti konstituisani.
Reakcije nosioca vrhovne vlasti u našoj državi, nasuprot tome, predstavlja pokušaj diskreditacije stranih posmatrača.
Kao da i njih treba «mačku o rep»?! To ne daje osnova za optimizam, a govori o jednom opasnom odnosu prema izbornom sporu koji izvesno postoji, a čija je suština duboka i oštra podela u društvu koja se stvara zbog toga što je zapravo demokratija okačena «mačku o rep», pa je vlast postala nesmenjiva na izborima.
Međunarodna istraga krivičnih dela protiv izbornih prava nije moguća.
Najpre zato što bi to značilo potpuno poništavanje suverenosti države. Ali, i zato što krivična dela protiv izbornih prava ne spadaju u korpus krivičnih dela koja istražuju međunarodni krivični sudovi ustanovljeni u skladu sa međunarodnim pravom.
Međunarodni krivični sudovi istražuju najteža krivična dela protiv čovečnosti i međunarodnog prava, ratne zločine, zbog kojih se i osnivaju. Ustanovljavanje ad hoc jurisdikcije stranih istražitelja bilo bi moguće uz saglasnost države Srbije, ali bi predstavljalo samoponiženje države koje u istoriji Srbije nije zabeleženo.
Tome treba pridodati i brojne druge tehničke poteškoće kao što je koliko bi jedna takva istraga trajala, kako bi se mogla sprovesti bez saradnje domaćih organa, koliko bi brojni morali biti timovi međunarodnih istražitelja itd.
Čini se da je ovaj predlog jalov i pogrešan pravac za rešavanje izvesnog, i opravdanog izbornog spora.
Konačno, međunarodno posredovanje je metod da se izborni spor reši na najbrži i najcelishodniji način, ali zavisi prevashodno od političke volje u međunarodnoj zajednici.
Izjave ambasadora SAD u Srbiji date uočio katoličkog Božića ne daju mnogo osnova za optimizam, ali potonje izjave zvaničnika Evropske unije u izvesnoj meri ohrabruju.
Zapravo, da li će do posredovanja Evropske unije doći jeste svojevrsni test o tome da li je Evropi, i koliko zaista stalo do demokratije u Srbiji.
Jer, izvesno je, a upravo su posmatračke misije iz Evrope to potvrdile, da je izbornih nepravilnosti u Srbiji bilo u meri koja dovodi u sumnju legitimitet vlasti koja će biti na osnovu njih konstituisana. Sa tom nelegitimnom vlašću, po oceni vlastitih posmatračkih misija, Evropa treba da nastavi svoje političke procese u regionu.
O, pa da li će i to biti moguće imajući u vidu upravo evropske demokratske vrednosti kao osnovni kriterijum njenoga sveopšteg delovanja?!
Ako hoće, koji li viši cilj može da legitimiše (opravda!) tako nešto?
Deo izvršenih nepravilnosti su lako dokazive, ali ih nadležni domaći organi ne dokazuju, jer jednostavno ne vrše svoje nadležnosti zato što su pod apsolutnom kontrolom političke moći koja je prema izbornim rezultatima ponovo pobedila.
Drugi deo tih nepravilnosti su teško dokazive, ali to ne znači samo po sebi da ih nije bilo, a i ta opravdana sumnja, utemeljena makar i samo na posmatranju, je dovoljna da kompromituje legitimitet vlasti koja se na osnovu izbora konstituiše, što znači da se ta vlast ne konstituiše na osnovu nesporno demokratski izražene volje građana.
Dakle, ako je Evropi stalo i do demokratije u Srbiji, ona to sada treba da pokaže građanima Srbije, i da povrati njihovo poverenje, tako što će sama, i bez zahteva opozicije, od Aleksandra Vučića tražiti da prihvati posredovanje Evropske unije i njenih institucija u traženju izlaska iz ove izborne krize, a još važnije u uspostavljanju institucija, ne samo države, već i društva, koje će obezbediti demokratske izbore, odnosno izražavanje stvarne i slobodne volje građana na izborima, pa i smenjivost vlasti na izborima.
Autor je advokat i član Republičke izborne komisije u stalnom sastavu
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
