Pošteda posle 84 utakmice: Koja je veza između Grizmanovog svetskog rekorda i stidljivog vođe u diktaturi bez diktatora?

Fudbalska reprezentacija Francuske je imala polovičan učinak u dva martovska prijateljska meča kod kuće.

U Lionu je u jednom od evropskih klasika poražena protiv Nemačke s 2:0, a u Marselju je savladala Čile s 3:2.

Decentralizovanje utakmica „galskih petlova“ u vezi je s tim što je nacionalni stadion u Sen Deniju nadomak Pariza podvrgnut spremanju za Olimpijske igre ovog leta, jer će biti poprište mečeva u ragbiju, atletskih takmičenja i ceremonije zatvaranja.

S Marseljezom šest i po godina bez predaha

Didije Dešan, francuski selektor od jula 2012, prvi put od novembra 2016. nije pozvao Antoana Grizmana.

Ne zato što je vrsni golgeter izgubio mesto u državnom timu nego da bi ga poštedeo napora jer je u rovitom stanju od povrede, a bliži se Evropsko prvenstvo u Nemačkoj (14. jun-14. jul), zatim i olimpijski turnir za koji bi se as madridskog Atletika rado stavio na raspolaganje Tjeriju Anriju među trojicom starijih igrača na ispomoći mladoj selekciji.

Nedavno je propustio sve četiri utakmice u španskom fudbalu između okršaja s Interom u osmini finala Lige šampiona (Atletiko u revanšu na svom stadionu prošao dalje na penale), a protiv Barselone u minulom kolu La Lige ušao je u igru od početka drugog poluvremena. Nije mogao da spreči ubedljivu pobedu svog bivšeg tima na Metropolitanu (3:0).

Da je bio potpuno spreman, s reprezentacijom bi 21. marta proslavio svoj 33. rođendan.

Zbog prinudnog izostanka njegovom svetskom rekordu je došao kraj posle 84 utakmice uzastopce u kojima je igrao.

Poslednji put nije dobio poziv za prijateljski meč s Obalom Slonovače u Lansu (0:0) 15. novembra 2016. pošto je bio povređen.

Poslednji put, iako je bio pozvan, nije boravio na terenu ni sekund u prijateljskoj utakmici s Engleskom u Sen Deniju (3:2) 13. juna 2017. Sve vreme je ostao među rezervama.

Četiri dana ranije našao se u startnoj postavi u duelu kvalifikacija za odlazak na Svetsko prvenstvo u Rusiji 2018. protiv Švedske na stadionu AIK-a u Stokholmu. Domaćin je pobedio s 2:1.

„Galskim petlovima“ je to bio jedini poraz u grupi, bez dramatičnih posledica. Ne samo da su kao prvoplasirani otišli na Mundijal već su se domogli trona, a Grizmanu je pripala Srebrna kopačka za drugog najboljeg strelca (četiri gola) i Bronzana lopta za ukupni utisak.

Njegova zapanjujuća niska počela je da se niže od utakmice s Holandijom, koja je, takođe u kvalifikacijama, preslišana u Sen Deniju s 4:0 (dao prvi gol) 31. avgusta 2017.

Od tada je odigrao 30 kvalifikacionih mečeva za svetske i evropske šampionate, po 18 prijateljskih i u Ligi nacija, 14 mundijalskih i četiri na Evropskom prvenstvu 2021.

Po pedantnim podacima svetski rekord je oborio kada je odigrao 81. utakmicu uzastoopce.

Bilo je to u kvalifikacijama za put u Nemačku protiv Holandije na Ajaksovom stadionu „Johan Krojf“ u Amsterdamu 13. oktobra prošle godine. Francuzi su i tada savladali Holanđane – 2:1 golovima Kilijana Mbapea.

Vijera rekord isklesao do Jugoslavije

Prvi sledeći po đerdanu u francuskoj nacionalnoj selekciji jeste Patrik Vijera s 44 meča između 1999. i 2002, dakle posle osvajanja titule svetskog prvaka u Francuskoj 1998, a s tofejem za evropskog šampiona 2000.

Njegova serija je završena jer ga nije bilo u timu u prijateljskoj utakmici s Jugoslavijom u Sen Deniju 20. novembra 2002. Plavi, čiji je selektor bio Dejan Savićević, izgubili su s 3:0.

Grizman ima još jedno zadivljujuće dostignuće u reprezentaciji pod Dešanom.

Od debija 5. marta 2014, a od tada kao da je sudbinski povezan s Holandijom (2:0 u prijateljskom duelu u Sen Deniju), odigrao je 127 utakmica (francuski rekorderi su Lilijan Tiram sa 142 i golman Igo Loris sa 145), a 109, pa i prvu, počeo je od prvog minuta.

Niko više u Evropi nije dosegao ni do 100. Najbliži toj granici su Belgijanci Tobi Aldervejreld i Jan Vertongen sa po 96.

Da li bi, međutim, svih tih podviga s Marseljezom na usnama bilo da se Grizmanova mlada glava zainatila?

Mladost ludost: Ceh u diskoteci

U jesen 2012. Francuska je igrala protiv Norveške u baražu za odlazak na Evropsko prvenstvo za igrače do 21 godine. U Avru joj je pripao prvi meč s 1:0 golom Rafaela Varana.

Opijeni pobedom Grizman, igrač Real Sosijedada u to vreme, Visam Ben Jeder iz Tuluza i još dva mlada reprezentativca su iste večeri seli u taksi i pravac Pariz na skoro 200 kilometara od Avra. Skoknuli su u provod u jednu prestoničku diskoteku.

U revanšu u Oslu kroz četiri dana domaćin se izborio za kartu za Izrael pobedom s 5:3, a vodio je i s 5:1 (u plej-ofu Engleska savladala Srbiju selektora Aleksandra Jankovića sa po 1:0 i u Noriču i u Kruševcu).

Grizman je ušao u igru u drugom poluvremenu, ali se nije iskupio jednim od dva kasna gola, prekasna za povratak kući pevajući.

Stručni štab je znao za greh koji nose neki od igrača.

Francuski savez je preduzeo oštre mere. Selektor Erik Momberts je smenjen, a četvorici su vrata selekcije bila zatvorena sledećih godinu dana.

Grizmanu je, zapravo, utakmica u Oslu bila i poslednja u mladoj reprezentaciji.

Beg od Salazara

Svestan mladalačke greške, ali povređen zbog kazne našao se na račvi: Francuska ili – Portugalija.

Njegovi koreni sa majčine strane su portugalski. O razmišljanju da mu prva utakmica u seniorskoj reprezentaciji bude u portugalskoj, a ne u francuskoj govorio je jednom kasnije njegov ujak Žoze.

Portugalci ga i jesu zvali, znajući da ga peče rana, ali ga je gorčina prošla.

Da se opredelio da se pridruži Kristijanu Ronaldu i njegovoj družini, bio bi Antoan Lopes Grizman, jer bi u punom imenu držao i majčino prezime (otac mu ima nemačke žile).

Grizman je rođen u gradu Makonu, 70 km od Liona. Fudbal je počeo da trenira sa šest godina. U mesnom klubu je njegov otac Alen, nekadašnji fudbaler tu, vodio pionirski pogon posle dnevnih obaveza u gradskom veću.

Amaro i Karolina, roditelji majke Izabel, emigrirali su 1957. iz Portugalije u Makon. Porodica Lopes je bila među prvima koje su se odlučile da napuste rodnu grudu zbog diktature Antonija de Oliveire Salazara, vlastodršca od imenovanja za predsednika vlade 1932. do moždanog udara 1968.

Šezdesetih godina bilo je i čvršćih razloga za bekstvo iz otadžbine. Portugalske teritorije u Indiji zauzele su domaće trupe, a počele su i antikolonijalne pobune u Angoli, Mozambiku i portugalskoj Gvineji.

Značajan deo vojske je upregnut na gušenje otpora i potrošeno je mnogo državnog novca, jer je Salazar bio žestoki protivnik dekolonizacije.

Više od milion i po Portugalaca, koji nisu želeli da služe armiji, iselili su se u različite zemlje u potrazi za mirnim i izvesnim životom.

Odbegli su od Nove države (Estado Novo) kako je Salazar nazvao svoj režim koji je u predratno vreme imao odlike italijanskog fašizma. I sam portugalski duče je bio poklonik i obožavalac Benita Musolinija. Držao je njegovu sliku na stolu.

Zemlju je prilagodio posleratnim prilikama u Evropi, a unutrašnjoj politici je i dalje negovao čvrstu ruku i potounu državnu kontrolu.

Upamćen je ipak po utisku o sebi koji je bio u potpunoj suprotnosti sa autokratskim samoljubljem.

U javnosti se nije prenaglašeno isticao. U kontrastu od diktatorskog manira nije nosio ni vojnu uniformu već uvek gospodstveno odelo državničkog kroja.

Javne govore je držao retko, ne težeći uspostavljanju kulta ličnosti. Vodio je život na granici s asketizmom.

Zbog toga je o Portugaliji stvorena slika kao o diktaturi bez diktatora.

Amarova dinastija: Kakav deda takav unuk

Amaro se u Makonu zaposlio kao građevinski radnik. Karolina je pomagala drugim zemljacima da se nastane u Makonu. Sređivala im je papirologiju i preduzimala se da im nađe posao.

Portugalci su u Makon doneli i strast za fudbalom. Osnovali su klub Sporting.

I Grizmanov deda je bio fudbaler. Igrao je u odbrani za Pasos de Fereiru, klub koji se u njegovo vreme zvao Vasko da Gama i bio je niželigaš u oblasti Porta (prošle sezone ispao u drugu nacionalnu ligu).

„Da budem iskren, Antoan ima mnogo od porodice Lopes. Čak je više Lopes nego Grizman, iako veoma poštujem svog zeta. Njegov stil igre je vrlo sličan mom ocu“, ukazivao je ujka.

Antoan je rođen 1991, godinu pre Amarove smrti.

Nije bilo vremena da mu deda govori o svojim fudbalskim doživljajima, ali mu je baba, čije je mezimče bio, mnogo pričala o njihovom dobu.

U sećanje na dedu Grizman je po njemu nazvao svog sina, rođenog 2019.