NEĆEMO KURTIJU ISPUNITI ŽELJU, OSTAJEMO OVDE: „Novosti“ sa žiteljima Goraždevca, koje Priština progoni na sve načine

I OVU poslednju torturu doživljavamo kao i sve ranije: prištinska vlast sve radi s ciljem da nas protera odavde kako bi nas ostalo što manje. Onda bi nam „dali“ Zajednicu srpskih opština, ali bez ljudi. A šta će nam ZSO bez ljudi?! Ali, preračunali su se, jer mi ne želimo da idemo odavde i nadamo se da će nam naša država pomoći da tako i bude. Svaka zemlja ima neku čar, ali Metohija je crkvena zemlja, najbolja, najplodnija, najsvetija…

Foto D. Zečević

Ovako pričaju žitelji Goraždevca, jedine srpske enklave u pećkoj opštini, koja je prethodnih dana bila na direktnom udaru tzv. kosovske policije. Najpre je početkom nedelje vlast premijera privremenih prištinskih institucija Aljbina Kurtija organizvala upad u Privremeni organ, a potom je usledio juriš 50 naoružanih policajaca na poštu, koji su zatvorili. Čista demonstracija sile, kažu meštani.

– Imamo oko 250 penzionera, većina su stariji i nepokretni, ima i onih koji primaju socijalna davanja, ali ne mogu da odu do Mitrovice. Još teže će biti ako, ne daj bože, budu morali da odlaze po penzije i primanja do Raške – kaže nam Miloš Dimitrijević, bivši predsednik Privremenog organa opštine Peć.

– Ovo nije prvi put da tzv. kosovska policija upada u instituciju koja se bavi administrativnim poslovima, izdavanjem potvrda za socijalna davanja, repromaterijalom koji stiže poljoprivrednicima… I nikad ništa nije pronašla.

Ranko Petrović, Milisav Dakić, Miloš Dimitrijević, Foto D. Zečević

Iako je pošta formalno otvorena, ona ne radi, jer su pripadnici tzv. kosovske policije oduzeli svu opremu i dokumentaciju.

– Ne možemo trenutno da pružimo usluge, jer nam je konfiskovana oprema, dokumentacija i kompjuter, ali došli smo da obiđemo ljude, da porazgovaramo i da im damo podršku – rekao nam je Ivan Milojević, direktor Radne jedinice „Pošte Srbije“ na Kosovu i Metohiji, kojeg smo zatekli u Goraždevcu.

On je naveo da na KiM radi 35 pošta po srpskom sistemu, a da je prištinski režim udario prvo na ovu poštu jer su žitelji Goraždevca najizolovaniji. Udaljeni su 90 kilometara od Kosovske Mitrovice, a od Gračanice 80. Tamo odlaze kod lekara za „ozbiljnije“ preglede i kupovinu lekova. Išli su i da kupe srpske proizvode, ali ih poslednjih meseci više nema.

– Uskratili su nam našu robu iz centralne Srbije, a sada hoće da nam ukinu i dinar, što znači da žele da nam uskrate život – kaže nam Milisav Dakić (64), koji sa suprugom, sinom, snahom i unučetom živi u ovoj enklavi nadomak Peći.

Uprkos svim mukama, iz Goraždevca ne želi da ide Miomir Portić (63), koji tu živi sa suprugom i četvoro dece. Najteže mu je što su mu deca bez posla, a najstariji sin ima 37 godina.

– Živimo svi od moje plate kao radnika Doma zdravlja u Goraždevcu. Obrađujemo nešto imanja, bukvalno preživljavamo, a krov kuće samo što nam se ne sruši – priča nam Miomir, i dodaje da je tortura koju trpe od prištinskih vlasti samo dodatna muka na ionako težak život Srba u ovoj enklavi.

Foto Fejsbuk kosovometohija info

Penzioner Zvonko Petrović, koga zatičemo u centru Goraždevca, komentariše poslednje napade tzv. kosovske policije na ovdašnje Srbe, radnike Privremenog organa i pošte – srpske institucije koje su albanske vlasti zatvorile. Ovaj čovek, koji je do 1999. radio u Pećkoj pivari, a potom petnaest godina kao pripadnik tzv. kosovske policije, tvrdi:

– Pripadnici tzv. policije ne rade ništa na svoju ruku, već da su dobili naređenje od vlasti u Prištini.

Smeta im i nas 700 što je ostalo

OTAC Pantelije (12), ubijenog u napadu na srpsku decu 13. avgusta 2003, Milisav Dakić ne skida crninu. Dok opisuje poslednje upade tzv. kosovske policije, govori i o lepoti života u Metohiji i podseća da su za vreme Nemanjića meštani ove crkvene zemlje plaćali porez manastiru Žiča. O korenima Srba na ovim prostorima, ukazuje, svedoče i manastir Visoki Dečani i Pećka patrijaršija.

– Od oko 2.500 Srba, koliko nas je u selu bilo pre 1999, sada nas je oko 700 i mi im smetamo. Ima i desetak starijih meštana u susednom Belom Polju – priča Dakić, koji ističe da ne bi voleo nikada na napusti rodno selo.

On kaže da su njegovi generacijama tu i da čak nisu bežali ni za vreme Arsenija Čarnojevića, jer su iz ovog dela Metohije pobegli u planine, a potom se vratili.