Tišina tamo, ja predsedavam

Navikli smo svi da se pred njim stoji mirno, da se njegove zapovesti bespogovorno poštuju, da je njegova reč jača od zakona. Navikli smo i da svi ućute kada Aleksandar Vučić procedi „tišina tamo, ja govorim“. Ono što nismo navikli je da neko njega upozorava na red i protokol.

Sličan tretman koji doživljavaju naprednjaci, novinari i svi neistomišljenici, Vučić je doživeo i sam, ali na redovnoj sednici Saveta bezbednosti UN u Njujorku. Nije se, doduše, čulo „tišina tamo“, ali lupanje o sto jeste.

Za promenu to lupanje nije došlo od predsednika Vučića, već je šakom o sto lupila predsedavajuća sednicom SB UN Vanesa Frejzer sa Malte, iritirana tvrdnjama srpskog predsednika da nije dogovoreno da može da govori samo tri minuta. Ono što nije uspela srpska opozicija, ni protesti na ulicama pošlo je za rukom maltežanki Frejzer. Ona je ućutkala Vučića. Bar na kratko.

Ono što su svi videli svojim očima, neko na društvenim mrežama, neko u direktnom prenosu, naprednjaci, ali i prorežimski tabloidi, ipak, su pokušali da prikažu kao Vučićevu pobedu. Za domaću javnost on se hrabro i argumentovano bori za interese Sbije, dok ceo svet napada našu zemlju i hoće da nam oduzme našu suverenost.

Jasno je i prorežimskim medijima i naprednjacima koji brane svog neprikosnovenog vođu, ali i samom Vučiću da je poniženje koje je doživeo u Savetu bezbednosti UN bilo očigledno, neprijatno i u direktnom prenosu.

Ali spreman je Vučić da proguta tu njujošku neprijatnu knedlu, samo da njegove pristalice u zemlji to ne shvate. Zato se, umesto Frejzerovoj, izvinio građanima Srbije zbog greške koju je možda napravio u SB UN.

„Bilo je potrebno i hrabrosti, da prekinete predsedavajuću. Ali naše je da se borimo za našu zemlju, jer rezervnu otadžbinu nemamo“, poručio je Vučić građanima Srbije iz Njujorka, zaboravljajući da je do sada uvek potcrtavao kako je on najhrabriji u zemlji i kako se ničega ne boji, osim da slučajno njemu neko ne dovikne „tišina tamo“.

Na žalost sve ono što je Vučić izrekao u SB UN o situaciji i položaju Srba na KIM ostalo je u senci lupanja šakom o sto.

Jasno je da Srbija nije u zavidnoj situciji, ni što se tiče glasanja o Rezoluciji u Srebrenici, ni što se tiče položaja Srba na Kosovu, ali ova nevolja u kojoj smo se svi našli, i za koju nema lakog rešenja, suočava nas sa političkom arogancijom koja nam je nanela mnogo štete.

Njena je matrica da na početku nekog problema mislite da ste mnogo jači i da možete nametati drugima rešenja, da bi onda – prekasno – nastupilo otrežnjenje i prihvatanje u iznudici goreg ishoda.

Jer ne može se svima i uvek reći – „tišina tamo ja govorim“. Neko će uzvratiti – tišina ja predsedavam.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.