Sportsko vaspitanje

Tokom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, moje detinjstvo i rana mladost su bili u znaku totalne zaluđenosti sportom. Škola i druge obaveze su se podrazumevale, ali sam kao osnovac probao da se bavim svim živim nadmetanjima. Fudbalom najviše i najčešće, ali i tenisom, klizanjem, hokejom na ledu.

Trkao sam se sa drugarima biciklima, vozio sam rolere, ili ti „rošule“, kako smo kadgod koturaljke zvali. Bilo je bitno da se takmičim i, ako je ikako bilo moguće, da pritom pobeđujem. Ili, bar da ne izgubim.

Zakon rezultata je kod mene oduvek važio i bitno mi karakterno omeđio, čak i te, „magareće godine“.

Redovno sam posećivao razne, vrlo zanimljive sportske događaje koji su, tih godina, često bili organizovani u Novom Sadu. Od fudbala, tenisa, rukometa, boksa, košarke, pa do vatepola i hokeja na ledu. Sve u zavisnosti kako su tadašnji klubovi, po kvalitetu takmičara i ekipa, odnosno, njihovog položaja na tabelama, zaslužili da budem, uz hiljade sugrađana, na tribinama, ili pored terena i borilišta. Važilo je tada pravilo da tokom vikenda – kada su se takmičenja uglavnom održavala – posvećeni ljubitelji sporta odgledaju nekoliko utakmica ili takmičenja u različitim sportovima. Pored ispoljavanja navijačkih strasti, tako je pokazivana i pripadnost Gradu.

To javno i masovno izražavanje lokal-patriotizma, posebno je bilo uočljivo kada su ekipe iz drugih mesta dolazile praćene svojim navijačima. Iz Beograda, posebno. Novosađani su oduvek imali pik, i ne samo sportski, na „begeše“.

Moj grad je bio rasadnik vrhunskih atleta. Momci i devojke, podjednako, defilovali su u promenadi sportske izuzetnosti. U domovini, ali i na svim svetskim meridijanima.

Jedno vreme su hit bili bokseri. Ekipni šampioni Jugoslavije. Sjajni borci: Arpaši, braća Stojnov, Milojević, Davidović… predvođeni Perom Benedekom, medaljama dokazanom evropskom veličinom.

Tada je posađeno seme iz kojeg će desetak godina docnije, nići na ovim prostorima nezabeleženi talenti: Tadija i Sloba Kačar! Sa čudesnom zbirkom evropskih, svetskih i olimpijskih odličja, dvojica momaka iz Veternika će postati najpoznatija i najtrofejnija braća u istoriji „plemenite veštine“.

Pa, atletičari! Legendarni Đuka Majtan i Olga Gere, nebeski skakači u vis. Srednjeprugašica Gizela Farkaš ili Paja Malešev, odličan skakač u dalj i desetobojac.
Potom, teniserke „Vojvodine“! Tri Maje (Đukić, Matejić i Jankulov), Mika Jasnić i najmlađa među njima, Mira Jajagin, bile su višestruke državne prvakinje. U igri, ali i u lepoti i šarmu. Nenadmašne!

Gimnastičari i gimnastičarke DTV „Partizan“, godinama neprikosnoveno bili su u samom vrhu tog atraktivnog sporta.

Sa jedanaest uzastopnih titula nacionalnog prvaka, fenomenalna Nataša Šljepica-Bajin, teško da će ikada biti dostignuta!

Onda su na red došli džudisti. Potpuno novi sport koji je sugrađanima predstavio Draža Mihailović, veliki entuzijasta i ključni promoter te borilačke veštine.

Na početku, u nedostatku tatamija, na spojenim rvačkim strunjačama u klubu „Slavija“, osnovne zahvate i bacanja, vežbali su poput Biberčeta mali Saša Cvejić i stasom ogromni Mićun Milašinović, potom Grk Konstantinidis, Čiki Čikoš, Muja Dragić, Paja Bajačetić, Moša Lučić…

Stigli su prvi ozbiljniji takmičarski rezultati. Uskoro i medalje sa evropskih i svetskih nadmetanja, ali i Olimpijada. Novosađani su se ponosili uspesima tih momaka, a posebno sa Slavkom Obadovim i njegovim fenomenalnim rezultatima.

Košarkašice, bogo mili! Gledali smo ih oduševljeno, zahvaljujući koševima i dodavanjima Stanke Stošić, prvo na betonskom terenu „Partizana“ na Telepu, potom, kada je većina igračica iz te ekipe – one najbolje zapravo – prešla u „Vojvodinu“, uživali smo u njihovim igrama i trijumfima u maloj hali, nekada proizvodnom pogonu, čuvene fabrike „Novkabel“, u Radničkoj ulici, nadomak Dunavskog keja.

Predvođeni trenerom Demikom Demšarom – bivšim asom iz vremena jugoslovenskih košarkaških pionira Šapera, Nikolića, Popovića, Stankovića i Kalembera – izvanredne košarkašice, pre svih nenadamašna, jedna i jedinstvena Malčika Veger, potom Irenka Molnar, Ana Tot, Mara Radman, Maja Grbić, Raja Petrović, Plana Rauški, Zora Bašić… i kapiten Julija Pavlik, postale su šampionke Jugoslavije.

Bilo je uzbuđenja na odbojkaškim i rukometnim utakmicama.

Na vaterpolu, takođe. Makar su ta tri sporta bila, nekako u senci onih klubova iz drugih sportova, sa vrhunskim rezultatima.

A u sportu znamo, baš kao i u životu, ništa ne uspeva kao uspeh. Rezultati i u tim nadmetanjima će stići tek nekoliko decenija docnije, a onda će – nepisanim sportskim pravilima zacrtano – postatii dika i ponos novosadska.

U salama gde se igrao stoni tenis, moji sugrađani su pratili igre domaćih pingpongaša i divili se – kako je napisao onaj nesrećnik, takozvani sportski novinar – „veštinama naših majstora i majstorica celuloidne loptice, ravnim onim kosokim igračima iz daleke Zemlje izlazećeg sunaca.“ Tras!
Mislim, naravski, na Batu Grujića lučonošu u tom sportu, ali i na njegove mlade koleginice Radu Stojšić, Tanju Ječmenicu i Sonju Skakun, pojedinačne i ekipne državne šampionke.

Strelci – Bane Lončar, Deca Perović, Dule Epifanić i Janika Juhas – su se takmičili na Sajmištu. Na svakodnevnim treninzima su se pripremali za redovne žetve najsjajnih odličja na evropskim i svetskim smotrama.

Veslači, čudo neviđeno od talenata. Trener Srba Saratlić – nekada i sam as – poput kopca oštrooko, posmatrao je sa klupskog splava privezanog za obalu Dunavu, kako momci u čamcima servisiranim u hangaru „Danubiusa“, ispunjavaju na treninzima zadate preteške zadatke.

Tako su stvarani vrhunski takmičari i globalni šampioni. Pre svih, Darko Majstorović i Zoran Pančić.

I tako, tim redom, sve do hokeja na ledu. Novosađani su tokom zimskih meseci uživali u nestvarnim čarolijama u Dunavskom parku.

Po šljakastim teniskim terenima – kada je temperatura odlazila u debeli minus – čuveni Janika Jakubec, domaćin u teniskom klubu „Vojvodina“ – noćima je iz debelog šmrka na površinu nanosio velike količine vode, koje su se lagano pretvarale u glatki, kao u frižideru formiran, tvrdi staklasti led.

Sledećih dana, već od ranog prepodneva, klizači su se prepuštali prelepom ambijentu parka pod snegom. Nakon takozvanog „švalerskog“ klizanja redovnih posetilaca – vrteći se satima i satima u krug po ivici klizališta – hokejaši prvo „Mladosti“, a potom „Vojvodine“, puvajući se sa svojim klizačkim veštinama pred devojkama, imali su treninge, ali i utakmice sa timovima iz Beograda, Subotice, Bečeja, Ruskog Kustura…

Na tim mečevima bilo je i po hiljadu gledalaca koji su strpljivo cupkali po „tribinama“ od ugaženog snega, znajući da može da se dogodi da hokej opet gledaju tek za dve-tri godine, kada zima nanovo bude jaka. I tako sve do 1972. kada je opet u parku, ali Futoškom, tik do najpoznatijeg novosadskog hotela „Park“, otvoreno veštačko klizalište. Deceniju docnije, i velelepni „Spens“.

Tih šezdesetih, bilo je vreme Leže Ležimirca, Stojketa Stojkovića, Cejke Stojanovića, Pere Ćurića, Mucike Čikića, Acketa Tatića, Fenje Fenjca, Bode Subotina, Skoče Skočajića, Ervina Županeca, Cimike Cimermana… kojima ćemo se mi klinci, prvo kao pioniri, potom i kao prvotimci, pridružiti. Učeći tako od starijih tajne hokeja, ali i života samog: Patak Jovanović, Surda Surdučki, Bucke Tatić, Zdravko Vidić, Ivke Ivković, Lale Patrnogić, Bodule Bodulić, Đurika Varga, Miša Đakov, Čepa Morošev, Fleka Vučurević…

Novosadski sportisti! Većinu tih izuzetnih atleta poznajem. Ili sam ih poznavao. Sugrađani su ih sretali u rutinskom svakodnevlju.

Pristojni, vaspitani ljudi, mnogi sa izuzetnim paralelnim profesionalnim karijerama, daleko od borilišta bilo koje vrste, demonstrirali su svoje ljudske kvalitete. Svi u ovom tekstu pomenuti imenom i prezimenom, ali i nadimcima – što je u Preku, pa i Novom Sadu, bila vekovna tradicija, prepoznatljiv znak i identifikacija ljudi, ali i čitavih porodica – bitno su uticali na moje vaspitanje. Na moje uzbudljivo odrastanje. Na životnu filozofiju, zapravo: takmičenje, pobeđivanje, izbegavanje poraza. Navek brže, jače, bolje, uspešnije…

Mnogi od njih su sa ubedljivim razlogom, zahvaljujući svojim brilijantnim karijerama – uz postignute rekorde, osvojene trofeje i olimpijske medalje, sačinjene od sva tri, sportistima najmilija metala – za sva vremena, pronašli mesto u monografijama „Velikani novosadskog sporta“ Slobe Krnete i „Novosadski olimpijci“ Bobe Antonića. Valja imati te knjige!

PS O novosadskom fudbalu pedesetih i šezdesetih godina, u sledećem nastavku serijala „Senke sećanja“.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.