Prvi pravi sneg ove zime pao je u petak, 19. januara. Počeo je da provejava oko pola tri, dobro se toga sećam, bio sam u kolima, u Vojislava Ilića, tamo kod one radnje, kada sam uočio nekoliko pahulja.
„Sneg!“, uzviknuo sam, srećan. Bila je to najava ozbiljnog snega, kakav je tog jutra pogodio Sloveniju i Hrvatsku.
Odvezao sam se, zatim, na ono mesto i tamo sedeo s onim ljudima, sve do pola šest.
Kada sam zaključio da je prošao špic, a da se sneg tek zaleće, pošao sam kući, pre nego što dođe do saobraćajnog kolapsa, do kojeg će, sasvim izvesno, doći.
jarići, setio sam se formulacije koju je pokojni otac, dok je bio živ, a ja mali, pa čak i ne tako mali, izgovarao, kad god bi krupne, vlažne pahulje padale na Beograd, kažem na Beograd, jer mislim da ćale i ja ni u jednom drugom mestu nismo zajedno prisustvovali snegu.
Jesmo, u stvari, jednom, u Vrnjačkoj Banji, 1982.
Babini jarići su se brzo pretvorili u vejavicu mokrog snega, koji je padao takvom žestinom da se zadržavao na kolima, pa i na trotoaru, iako je bilo iznad nule.
To sam utvrdio razmicanjem roletni i gledanjem napolje. Setio sam se kako sam, kad sam bio mali, pa čak i ne tako mali, svaki čas gvirio kroz prozor, ka uličnoj rasveti, proveravajući da li i dalje veje.
Obožavao sam sneg. Kad sam bio mali, pa čak i ne tako mali.
Ovog puta, međutim, moje oduševljenje završilo se sa retkim prvim pahuljama, tog popodneva.
Ostavio sam otvorene roletne, pogasio svetla i namestio se u idealan položaj, tako da sam iz kreveta mogao da gledam pravo ka jednoj banderi, ispod čije sijalice je vejalo i vejalo, a lampica sreće, koja se palila sve do pre nekoliko godina, to jest, kada je poslednji put padao sneg, nikako da mi se upali.
Pregorela. Ili je baterija oslabila.
Na aplikaciji sa taksi kamerama pogledao sam sve raspoložive lokacije pod vejavicom i neki mali, pa čak i ne tako mali ja, pogledao bi ih bar dvaput. Ugasio sam aplikaciju i izašao u gaćama i majici na terasu. Slikao sam ulicu pod snegom i sneg na fotografiji me je malkice razveselilo.
Uveče sam se smejao, jer su svi nekud krenuli kolima, pa se zaglavili na Vidikovcu, Kumodražu i ostalim beogradskim brdima, jer ili imaju letnje gume, ili su naleteli na gradski autobus sa letnjim gumama, zaglavljen među pahuljama. Svedoci kolapsa su to snimali i kačili na net.
Smejao sam se, dakle, ali ne snegu, komediji situacije, očekivanoj, ali uvek zabavnoj. Sneg na tim snimcima bio je lepši od onog koji je napolju padao.
Čuo sam kako deca na ulici ciče i grudvaju se. Nisam video da se grudvaju, mrzelo me je da ustajem, ali sam znao da se grudvaju.
Deca se i dalje raduju snegu, ova današnja naročito, jer je ovo možda drugi sneg u njihovom životu. Sneg je, tokom noći, nekako napadao, tome sam se, uz izvestan napor, obradovao, a onda se idućeg jutra pretvorio u led.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
