Да ли је „руска душа“ заиста толико посебна?
Култура

20 септембар 2021

Елеонора Голдман

Жена у традиционалној руској ношњи са кокошником на глави за трпезом на којој се налази празнични хлеб.

Getty Images

Широка, загонетна, све подноси… Да ли је све баш тако? Ко је смислио појам „руска душа“ и по чему се она разликује од било које друге „душе“?

• Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

„Загонетна руска душа“ се често помиње у чланцима и туристичким водичима посвећеним Русији. Многи аутори предлажу читаоцу да се прошета по неком древном руском граду где има старинских тврђава и храмова са куполама у облику луковице, где вас домаћини дочекују у народној ношњи и нуде палачинке са кавијаром.

Али шта ће остати ако одбацимо те идиличне слике? Постоји ли заиста специфична „руска душа“ или је то још један у низу стереотипа везаних за Русију?

Ко је први говорио о „руској души“?

Фолклорни празник у старом селу Суднозеро, Карелска АССР, 1991.

Сергеј Компанијченко/Sputnik

Овај појам је постао познат у иностранству захваљујући класичној руској књижевности. Можда га је први поменуо највећи руски песник Александар Пушкин (главна јунакиња његовог романа у стиховима „Евгеније Оњегин“ је Татјана „са руском душом“). Фјодор Достојевски га је такође два пута поменуо („Руска душа је помрчина“, „Идиот“), а филозоф Николај Берђајев је дао своје тумачење овог појма („У души руског народа има иста таква необухватност, безграничност, устремљеност у бесконачност, као и у руској равници“, „Руска идеја“). Размишљања о руској души можете пронаћи код најбољих руских писаца. О њој су писали Иван Тургењев, Лав Тостој, Николај Гогољ и Антон Чехов, тј. фактички сваки писац „златног века“ руске књижевности.

Скупљање сена, село Баженово, Омска област, 2016.

Алексеј Маљгавко/Sputnik

Највећа бујица интересовања за „руску душу“ запљуснула је свет у совјетском периоду, када се на карти света појавила нова земља и многи су покушавали да схвате људе који у њој живе. Послератна гвоздена завеса и изолација од „капиталистичког Запада“ изнедрила је огроман број невероватно претенциозних митова. Наводно, у Русији сви пију вотку и свирају балалајку, а по улицама се шетају дивљи медведи (додуше, медведи то понекад стварно раде). По свему судећи, руске туристичке агенције су и саме биле заинтересоване да што више „русификују“ путовање странаца овом огромном земљом. Туристима је показивана архитектура Златног прстена, луксузни дворци Санкт Петербурга и православни храмови Москве са куполама у облику луковице. У ресторанима су им нуђене палачинке и боршч, а забављали су их руски народни извођачи. Тадашњи житељи СССР-а запамтили су само оно што им је било дозвољено да виде и што им је приказивано, између осталог и у вези са „руском душом“. Тај израз је постао нека врста руског бренда. Што уопште није ни тако лоше.

Шта мисле наши читаоци?

Питали смо наше читаоце верују ли они у специфичност руске душе.

Навијачица руског тима пре утакмице осмине финала Светског првенства у фудбалу између екипа Шпаније и Русије, 2018.

Антон Денисов/Sputnik

Испоставило се да већина њих верује. Као аргумент у прилог њеног постојања најчешће се наводи руска класична књижевност. Поред тога, заиста је занимљиво видети како наши читаоци цитирају велике руске писце!

„Свако ко познаје Достојевског зна и за загонетну руску душу. Мислим да су ’Браћа Карамазови’ најбољи увод у познавање руске душе“, пише Кунал Гангули. „За мене је то оличење везе са другима коју Рус осећа. То је заједничка историја, митологија и књижевност – све то повезује сваку руску душу једну са другом. То је нешто попут финоће Соње и Љевина, али са невиношћу кнеза Мишкина и помало тајанствености као код старца Зосиме“.

Дефиле у позоришним костимима јунака из руских бајки на фестивалу „Сибирска масленица“ у алтајском селу Новотиришкину, 2018.

Андреј Луковски/Sputnik

„Руска душа, обавијена велом тајне, поседује следеће особине: она воли, брижна је, хумана, пуна поштовања према другима, нежна је и необична, помало сујеверна, добрео образована, витешка, загонетна, помало суморна, даржљива, способна за јака осећања и склона експериментисању“, каже Мохамед Рафи.

Пети Стефанов каже да су Руси максималисти. „Ви све радите екстремно добро, најбоље, идеално, или екстремно лоше, али сва та дела су у равнотежи, и то ми се свиђа“, пише он. „Ја то доживљавам као руски дух“.

Сандра Васић описује руску душу као „топлоту и доброту према ближњима, која не тражи ништа заузврат, плус необјашњива тајна“.

Наравно, међу одговорима је било различитих мишљења, па и оних који кажу да „руска душа не постоји“ и да су „тајанствене душе свуда око нас“.

Да ли је душа искључиво руска?

Данас има све више странаца који сматрају да је „загонетна руска душа“ обичан стереотип. Такав став они поткрепљују пре свега чињеницом да су сви људи различити и да у Русији не живе само Руси него 200 различитих етноса.

Русија, Омска област, 28. септембар 2016. Свакодневица у селу Корољенко Седељниковског рејона.

Дмитриј Феоктистов/TASS

Један од њих је немачки писац Јенс Зигерт који скоро 30 година живи у Москви и искрено воли Русију. „Сви причају о ’загонетној руској души’, али то не постоји! Исто тако бисмо могли говорити о немачкој души, француској души, итд. Људи у свакој земљи имају своје националне особине и различит менталитет. Термин ’руска душа’ нивелише сву сложеност и разноврсност руског народа. То је исто као када би се износила само просечна температура током године без крајњих вредности“.

С њим се слаже британски новинар Олифант Роланд и истиче да је Русија „несхватљиво велика земља“ где живе врло различити људи у врло различитим географским, културним и социјалним условима.

„Највећи проблем са концепцијом руске душе је у томе да није могуће рећи на кога се она конкретно односи“, пише он. Све у свему, он сматра да ће кроз пар деценија овај термин застарети и нестати.

А шта ви мислите?

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Најбољи текстови седмице стижу директно на вашу e-mail адресу

Проверите вашу е-mail адресу и потврдите пријаву

')
},
error: function() {
$email.val('');
alert('An unknown error occurred. Try later.');
}
});
}
});

};
initFormSubmit();

$completeButton.on('click', function (evt) {
evt.preventDefault();
evt.window.location.reload();
});
}());
Више занимљивих садржаја пронађите на
Russia Beyond на српскомOriginal Article

Московски графити кроз објектив руског фотографа (ФОТО)
Живот

20 септембар 2021

Russia Beyond
Василий Кудрявцев/vasiliykudryavtsev.com
Објектив Василија Кудрјавцева бележи најнеобичније графите на улицама Москве. Многе од њих раније вероватно није видео нико осим њиховог аутора и фотографа.

Василиј Кудрјавцев већ 30 година фотографише портрете највећих звезда: од Данијела Крејга који грли Еву Грин у московском Кремљу до Роберта Кавалија који на рукама носи своју манекенку. Леди Гага, Мерилин Менсон, Џеред Лето, Фредерик Бегбеде и на стотине других позирали су овом фотографу најразличитијим приликама. Од 90-их година његове фотографије појављивале су се на насловним странама свих модних часописа у Русији.

Василий Кудрявцев/vasiliykudryavtsev.com

Али, осим тога, овај фотограф путује по свету и фотографише обичан живот на улицама, у којем графити заузимају посебно место. Они су његова страст. Тако су најнеобичнији мурали од Њујорка до Сеула сачувани на његовим снимцима. У Москви га познају сви уметници графита. И поносни су када се њихово дело нађе на његовој фотографији.

Василий Кудрявцев/vasiliykudryavtsev.com

„Култура графита ме привлачи својим многостраношћу“, рекао је Василиј за RussiaBeyond. Стилови и теме руских уметника су врло разноврсни, а ниво изведбе је, по мишљењу овог фотографа, на веома високом нивоу.

Василий Кудрявцев/vasiliykudryavtsev.com

Василиј је уверен да руска улична уметности ни по чему не заостаје за западном и да Русија на том пољу има велики број одличних уметника. „Кинематографија нам је лошија и то се не мења.“

Василий Кудрявцев/vasiliykudryavtsev.com

„Праве уличне уметности и графита, односно, онога што је незаконито, код нас можда има и више“, сматра фотограф, објашњавајући то тиме што је на Западу сувише много простора под контролом, док у Русији има много слободног простора за противзаконито улично стваралаштво.

Василий Кудрявцев/vasiliykudryavtsev.com

Према његовом мишљењу, права улична уметност драгоцена је због тога што је, поред свега осталог, веома пролазна. „Неки мурали опстану само пола сата. Уметник их нацрта, а општинске власти одмах префарбају“, објашњава он.

Василий Кудрявцев/vasiliykudryavtsev.com

За Василија је ухватити неки графит ствар чисте среће, јер он на њих наилази сасвим случајно широм града.

Василий Кудрявцев/vasiliykudryavtsev.com

Међутим, овај фотограф такође зна на којим местима би се могли појавити нови графити, тако да, ако то није далеко од места где одлази неким послом, тамо обавезно сврати да види шта се променило.

Василий Кудрявцев/vasiliykudryavtsev.com

На пример, поред станице метроа „Мендељејевска“ налази се зид на којем се стално појављују нови графити. „Ту можеш да покријеш својим радом било чију слику, а онда ће два дана касније него покрити твоју. Ту се често догађа нешто интересантно.“

Василий Кудрявцев/vasiliykudryavtsev.com

Тај зид доказује да постоје феноменални уметници. „На пример, ова зелена звер [на фотографији испод] урађена је фантастично!“

Василий Кудрявцев/vasiliykudryavtsev.com

Он нема свог Бенксија, каже Василиј. „Али код Бенксија се ради више о поруци, него о вештини, мада он, наравно, уме да црта. У Русији је та бунтовничка етапа прескочена током више од 20 година. Ми то нисмо имали, али онда смо почели да правимо веома много најразличитије уличне уметности, између осталог, и веома занимљивих ствари. Док им је на Западу било потребно много времена да стигну до тога.“

Василий Кудрявцев/vasiliykudryavtsev.com

Прошле године је због епидемије Василиј истраживао напуштене делове Москве, железничке пруге приградских возова и друга тајновита места. „Та се места чувају и тамо је тешко ући, тако да све што је тамо нацртано нико није ни видео.“ Василиј сматра да је баш добро што уметници сликају оно што нико не види, можда јер им се то допада или просто тако вежбају.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Најбољи текстови седмице стижу директно на вашу e-mail адресу

Проверите вашу е-mail адресу и потврдите пријаву

')
},
error: function() {
$email.val('');
alert('An unknown error occurred. Try later.');
}
});
}
});

};
initFormSubmit();

$completeButton.on('click', function (evt) {
evt.preventDefault();
evt.window.location.reload();
});
}());
Више занимљивих садржаја пронађите на
Russia Beyond на српскомOriginal Article

Како је јужноафричка активисткиња избегла хапшење захваљујући совјетским агентима
Историја

20 септембар 2021

Николај Шевченко

Kira Lisitskaya (Photo: Jan Hamman/Foto24/Gallo Images, Keystone/Getty Images)

Када је разоткривена, спасао ју је непознати совјетски дипломата. Али никада није добила прилику да му се лично захвали.

Афрички национални конгрес Нелсона Менделе регрутовао је Су Добсон као младу жену са задатком да шпијунира јужноафрички апартхејдски режим, а она је брзо напредовала у функцијама и успоставила контакте са водећим личностима белачке мањинске владе. Није ипак знала да ће убрзо бити разоткривена и да ће морати да употреби све вештине стечене у СССР-у како би остала на слободи.

Разгледнице из Европе

Невероватна прича о Су Добсон почиње почетком 80-их у Јужној Африци, земљи у којој је мањинска власт немилосрдно примењивала апартхејдски режим и уклањала све оне који су покушавали да пруже отпор.

Sue Dobson

20-годишња Су Добсон, потомак повлашћене белачке јужноафричке породице, особа достојна поверења и школована искључиво међу белцима, дошла је преко своје снаје у контакт са Афричким националним конгресом, социјал-демократском партијом забрањеном у Јужној Африци.

Притом је регрутована унутар обавештајног дела странке и послата у Совјетски Савез да савлада потребне војне и обавештајне вештине.

Sue Dobson

„Регрутовао ме је Афрички национални конгрес и упознала сам шефа војне обавештајне службе Ронија Касрилса. Он ме је регрутовао и предложио војну обуку у тадашњем СССР-у. Требало је да будем обучена у СССР-у, а затим да се вратим у Јужну Африку, где бих радила као тајни агент на функцији блиској влади. То сам и учинила“, рекла је Добсон.

Како би могли на неколико месеци да напусте земљу, Су и њен муж су морали да смисле добро објашњење да не би изазвали сумњу.

Sue Dobson

„План је био врло добро осмишљен. Рекли смо породици и пријатељима да идемо на путовање по Европи и да ћемо бити одсутни око годину дана. Сакупили смо што више разгледница из најразличитијих европских земаља. Попунили смо ове разгледница, а совјетски званичници су их слали поштом из разних европских земаља у Јужну Африку нашој породици и пријатељима, док смо ми заправо били у Москви на обуци“, каже Добсон.

Безбедна кућа у Улици Горког

На јесен 1985. године брачни пар је слетео на аеродром „Шереметјево“ у Москви. То је значило да ће СССР подржати Афрички национални конгрес, не само због борбе ове странке за расну једнакост у Јужној Африци, него и зато што би уклањање антисовјетске белачке власти у земљи омогућило Москви да евентуално стекне јако упориште на афричком континенту.

Sue Dobson

За 20-годишњу Су Добсон, која је свим срцем веровала у идеале Афричког националног конгреса, Совјетски Савез је изгледао као обећана земља у којој су владали једнакост међу расама и друштвена правда.

„У школи смо учили да је Совјетски Савез нешто сасвим другачије, односно нешто врло лоше. И била сам запањена колико је обично све изгледало и како су улице биле лепе. Било је то време перестројке и гласности и Горбачов је био веома популаран. Било је занимљиво видети обичне људе како демонстрирају на улицама за мир. Тако нешто сам видела по први пут “, рекла је Добсон.

Getty Images

Она је била тако импресионирана оним што је видела да је у то време себе доживљавала као комунисту.

„Од распада Совјетског Савеза и дезинтеграције источног блока, људи су почели да преиспитују многе ствари. Неке су биле боље у теорији него у пракси, али ми то нисмо знали. Долазећи из ситуације каква је била у мојој земљи, ватрено сам веровала да СССР нуди бољу алтернативу људима Јужне Африке од онога што су они тада имали. Мислим да бих у то доба себе описала као комунисту“, рекла је Добсон.

Одмах по доласку Су Добсон и њен муж смештени су у безбедну кућу у Улици Горког (данас Тверска), недалеко од Кремља и Црвеног трга. Током наредних седам месеци њих двоје су прошли војну и обавештајну обуку коју су водили совјетски инструктори и која је имала за циљ да их научи вештинама шпијунаже и опстанка у улози тајних агената Афричког националног конгреса унутар јужноафричке владе.

Getty Images

Када је напустила Москву, Су Добсон се вратила у родну Јужну Африку као обучени агент. Није знала да ће јој вештине које је научила и контакти које је стекла током боравка у Совјетском Савезу затребати кад њена активност буде разоткривена.

Заробљена у Гоборонеу

По повратку у Јужну Африку 1986. године Добсон је почела да ради за лист са седиштем у Преторији, а затим је добила посао у информационом бироу владе, где је могла да дође до непроцењивих инсајдерских информација о плановима јужноафричких власти. На пример, сазнала је за план да се дискредитује Југозападноафричка народна организација у Намибији.

Getty Images

Иако је постајала све важнији агент АНК, Добсон никада није добила план за бекство у случају нужде.

„Требало је да ја и мој посредник осмислимо безбедан план за бекство. Нажалост, то никад нисмо учинили, јер Рони [Касрилс] то никад није омогућио. Био је то један пропуст. Нисам имала никаква документа, никакав новац, никакву безбедну кућу у коју бих могла да се склоним. Био је то озбиљан пропуст мог посредника и моје организације. То није смело да се догоди“, рекла је Добсон.

Getty Images

Док је као тајни агент радила за информациони биро, Добсон је добила приступ члановима парламента и министрима. Као млад професионалац који не изазива никакву сумњу, била је кандидат за место у канцеларији председника Фредерика Вилема де Клерка, што би било остварење снова за тајног агента. Ова позиција је подразумевала виши ниво приступа поверљивим информацијама и темељнију проверу. То је, међутим, открило њене везе са АНК. Су Добсон је разоткривена као шпијун.

Сатерана у ћошак и остављена да стоји сама насупрот моћи власти, она није имала избора и морала је да иде до краја.

„Морала сам да се извучем из веома тешке ситуације. Да нисам прошла обуку, вероватно не бих то могла да учиним. Заправо сам радила у Намибији у време када сам схватила да сам откривена. Морала сам што пре да напустим земљу како бих се спасла. Али нисам могла да идем авионом, јер би ме очекивали на лету из Намибије за Европу. Зато сам изнајмила кола и њима кренула на пут, што они нису очекивали. Претпостављам да ме је обука у СССР-у научила да размишљам креативно“, рекла је Добсон.

Getty Images

Када је стигла у Боцвану, изненада је приметила да је прате и схватила да је само питање времена када ће је агенти јужноафричке владе ухватити.

„Стигла сам у Габороне када сам приметила да ме прате. За мном је ишао јужноафрички аутомобил. Схватила сам да се приближава време мог хапшења. Успела сам да се сместим у хотел HolidayInnу Габоронеу. Изнајмила сам собу, отишла горе, проверила да ли ме прате и приметила да су кола паркирана поред мојих. Схватила сам да ми није преостало много времена. Узела сам телефонски именик и потражила број совјетске амбасаде, знајући да немам план Б. Нисам имала никаква упутства шта да радим ако ствари крену по злу. Било је касно вече. Ризиковала сам, надајући се да ће неко подићи слушалицу. И неко се јавио.“

„Проговорила сам на руском. Објаснила сам ко сам, у каквој се опасности налазим и онда сам рекла: 'Молим вас, можете ли ми помоћи, јер нико други није могао да ми помогне?' Човек на линији је рекао: 'Сачекајте ме доле за 20 минута'. То сам и урадила. Изашла сам на задња врата хотела и чекала. Пришла су ми кола и неко ме је позвао да уђем. Нисам знала да ли то он, али сам ризиковала. Представио се и чула сам акценат. Био је то Рус. Затим ме је одвезао до совјетског комплекса у Габоронеу“, рекла је Добсон.

Добсон је остала неколико дана у совјетској амбасади пре него што је Руси сместили у авион за Лондон.

„Ставили су ме у авион за Британију. И то у последњем тренутку. Пре него што је завршено укрцавање, прогурали су ме унутра. Имали су неки договор са обезбеђењем на аеродрому. Сећам се да је мој руски пријатељ разговарао са човеком на улазу и да су ме провукли. Успела сам безбедно да стигнем у Британију“, рекла је она.

Добсон је објаснила да је изабрала Лондон за своје одредиште зато што је о томе раније разговарала са својим посредником. Да јој је понуђен азил у Совјетском Савезу, можда би изабрала ту опцију.

„Претпостављала сам да сам упућена на Британију, али да сам добила позив, била бих у искушењу да одем у СССР“, рекла је.

Данас Су Добсон живи мирно у Великој Британији. Мада је посетила родну Јужну Африку када је то за њу постало безбедно, никада није имала прилику да се врати у Москву или да се лично захвали својим инструкторима и совјетском дипломати који ју је спасао пре много година у Боцвани. Она се нада да ће путем објављивања њене приче захвалност стићи на жељену адресу.

„Желим да се захвалим људима који су ме обучавали, који су бринули о мени и који су ме спасли. Јер су они много значили у мом животу. Не бих могла да учиним оно што сам учинила нити да проживим живот који сам проживела да није било ових људи. Неизмерно сам им захвална.“

Ускоро ће прича Су Добсон бити објављена у облику књиге, а добиће и своју екранизовану верзију. Она верује да ће то бити значајан допринос историји Јужне Африке. Што се тиче њеног односа према Русији, Су Добсон и даље воли земљу која је у њеном животу одиграла кључну улогу.

„У оно време би ми било драго да сам се вратила тамо. И данас бих волела да се вратим.“

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Најбољи текстови седмице стижу директно на вашу e-mail адресу

Проверите вашу е-mail адресу и потврдите пријаву

')
},
error: function() {
$email.val('');
alert('An unknown error occurred. Try later.');
}
});
}
});

};
initFormSubmit();

$completeButton.on('click', function (evt) {
evt.preventDefault();
evt.window.location.reload();
});
}());
Више занимљивих садржаја пронађите на
Russia Beyond на српскомOriginal Article