Gotovo je izvesno da će 2024. biti repriza filma Džozef Bajden protiv Trampa, ukazuje Natali Toči u analizi za Gardijan.
Evropa treba da se pripremi za mogućnost drugog Trampovog predsedavanja, navela je.
„Poslednji je bio traumatičan za Evropu i to zapravo nije bilo iz političkih razloga, prenosi Danas.
Postojale su političke podele kao što je Trampovo povlačenje iz iranskog nuklearnog sporazuma.
Ali transatlantske političke tenzije jedva da su nove: bilo je trenutaka – na primer, rat u Iraku koji su predvodile SAD 2003. – kada je jaz bio dublji.
Trauma Evrope je imala više veze sa politikom: Tramp je bio prvi američki predsednik koji nije tretirao Evropu kao porodicu.
Vidljivo se osećao prijatnije sa autokratama kao što su Si Đinping i Vladimir Putin nego sa evropskim demokratski izabranim liderima.
Trampova antipatija prema Evropi se nije promenila.
Drugi put, ove loše političke vibracije bi se verovatno pretvorile u mnogo veće političke ponore.
Dok je njegov prvi mandat bio interno nestalan i uglavnom neefikasan, sa čestim oscilacijama, drugi bi mogao biti koherentniji i odlučniji.
Tramp 2.0 bi bio 100 odsto Maga (Učinimo Ameriku ponovo velikom). Ne bi se ograničio na neprijatne tvitove.
Dodajte ovome, međunarodni kontekst koji je daleko izazovniji. Evropu su duboko potresla dva rata, jedan od njih na samom kontinentu.
Ni ruskoj invaziji na Ukrajinu ni ratu na Bliskom istoku se ne nazire kraj. U stvari, mogući povratak Trampa može biti jedan od razloga što su Putina i Benjamina Netanijahua naveli da produže svoje ratove.
Posle novembra, strateška nevolja Evrope mogla bi biti gora od one strašne koju imamo danas.
Šta bi Tramp 2.0 mogao da implicira za Evropu?
Što se tiče ekonomije i Bliskog istoka, razlike bi se pojačale. Transatlantski odnosi nisu bili laki od Bajdenovog zakona o smanjenju inflacije, ili onoga što mnogi smatraju njegovim besplatnim pristupom izraelskom ratu u Gazi.
Ali sa Trampom bi se stvari gotovo sigurno pogoršale.
Verovatno bi se radikalno okrenuo Ukrajini. On je zapretio da će napustiti Kijev preko noći, osim ako ne prihvati „mir“ koji je postigao Vašington (verovatno pod uslovima Moskve).
Dogovoreno ili bez dogovora, teško je videti da će Tramp nastaviti da pruža američku vojnu pomoć Ukrajini.
Napuštanje Ukrajine bi verovatno dodatno ohrabrilo Moskvu, podižući nivo imperijalnih ambicija Kremlja u Ukrajini i šire.
Ako Putin veruje da Tramp ne bi mrdnuo prstom da ga zaustavi, mogao bi da ode čak i do pretnji NATO-u.
Drugo Trampovo predsedništvo bi takođe moglo da potkopa američku demokratiju, možda fatalno.
Sa četiri krivične optužnice koje su mu bile mučne, Tramp bi krenuo protiv pravosuđa, dodatno potkopavajući njegovu nezavisnost.
Verovatno bi ispunio svoje pretnje da će krenuti za onima koje smatra izdajnicima, uz rizik da oslobodi verziju makartizma iz 21. veka.
Nastavljajući tamo gde je stao 2020., Tramp bi mogao da ode dalje u slabljenju ionako krhkog multilateralnog poretka, počevši od UN.
Demokratska zima u SAD ne bi ostala ograničena na američke granice, već bi odjeknula širom sveta, počevši od Evrope.
Ovo bi bilo u skladu sa rizikom od uspona krajnje desnice koji bi se mogao materijalizovati na evropskim izborima u junu.
Populističke desničarske snage u Evropi danas su dovoljno loše. Ipak, Bajden u Beloj kući – i katastrofalan Bregzit – delovali su kao ograničenja, moderirajući mnoge njihove ekscese.
Malo, ako ijedna od ovih partija danas poziva svoje zemlje da napuste EU. Kada oni poput Alternative fur Deutschland u Nemačkoj iznesu ideju o referendumu o izlasku iz EU, oni uglavnom bivaju odbačeni.
Vlade tvrde desnice, kao što je italijanska, do sada su se pridržavale i saradnje unutar EU i podrške Ukrajini.
Ipak, kako bi takve vlade i pokreti postupili da su ohrabreni izbornim trijumfima kod kuće i Trampom u Vašingtonu?
Moguće je, ako ne i verovatno, da bi im maske skinule.
Šta možemo da uradimo da bismo bili zaštićeni od Trampa?
Što se tiče Ukrajine, odgovor je prilično jasan. Mnogo je već urađeno da se smanji jaz između pomoći koju pružaju Vašington i evropske vlade.
Danas Evropa daje otprilike duplo više od SAD, računajući i vojnu i ekonomsku pomoć.
Ovo još uvek nije dovoljno. Evropa ima godinu dana da popuni nedostatak koji bi nastao ako SAD napuste Kijev.
A ovo bi ipak bilo jedva dovoljno. Ako je cilj da se podrži Ukrajina da pobedi u ratu, proizvodnja oružja i municije će morati da se poveća da bi se popunile zalihe.
Evropa će morati da izvrši i strateška ulaganja u bespilotne letelice i satelite, da uradi više zajedničkih obuka i poboljša svoje logističko planiranje.
Osim Ukrajine, odbrambene implikacije Vašingtona koji signalizira smanjenu posvećenost NATO-u su ogromne.
Evropljani treba da se suoče sa realnošću da je njihov kontinent u ratu.
Borbe se danas vode u Ukrajini, ali bi se u narednim godinama mogle proširiti i van nje.
Ako Evropa želi da se suoči sa pretnjom koju Putin sam predstavlja, moraće da počne da stavlja meso na kosti evropskog stuba u NATO.
Odbrambeni sporazum između EU i Velike Britanije takođe bi se uklopio u ovaj okvir.
Podupirati liberalnu demokratiju i multilateralizam je jednako važno. EU treba da ojača svoje uslove vladavine prava (a ne da ih oslabi kao što je to učinila da bi pridobila Mađarsku Viktora Orbana).
Ne bi trebalo da pravi popuste na političke uslove koji se zahtevaju od novih država članica.
Za razliku od prvog Trampovog predsedavanja, kada se Evropa prepustila magičnom razmišljanju da bi mogla da radi sa Kinom na jačanju multilateralizma, sada mora da udvostruči odnose (i bilateralne i multilateralne) sa liberalnim demokratijama koje isto misle (Japan, Južna Koreja, Australija) i Kanada) i zemlje sa globalnog juga u Africi, Aziji i Latinskoj Americi.
Ovo će biti teška borba, s obzirom na dramatično slabljenje kredibiliteta Evrope u očima većeg dela sveta zbog njenog saučesništva u ratu u Gazi.
Ima smisla da Evropa uradi sve navedeno u iščekivanju mogućeg Trampovog povratka.
Ali treba delovati bez obzira na to.
Još gore od nečinjenja u narednoj godini bilo bi nastojanje da se reaguje na podeljen i haotičan način ako se ostvare najgori strahovi.
Tramp bi to iskoristio kao dokaz da njegovo maltretiranje funkcioniše“, piše Toči.
