IgaBiva
Nekako u isto vreme u žižu ovdašnje javnosti i pred oči filmofila dospela su dva ostvarenja koja govore o strahotama Drugog svetskog rata. I dok sam o jednom već rekao šta sam imao u The Zone of Interest – Simbolizacija u prazno, pre svega stavljajući prigovor na njegovu preteranu artificijelnost i stilizaciju nauštrb empatije i emocije, sada javno iznosim veliku pohvalu za ono što su uradili reditelj James Hawes i uvek bravurozni Anthony Hopkins u One Life.
One Life jeste priča o podvigu koji je u osvit Drugog svetskog rata izveo Nicholas Winton tada brokerski radnik iz Londona, koji je s grupom istomišljenika otišao u Prag da bi se postarao da izbeglice iz Sudetske oblasti dobiju svaku moguću pomoć. Međutim, kada je doputovao na lice mesta uverio se koliko je, zapravo, dece ugroženo usled neadekvatnog smeštaja u izbegličkim kampovima, a uz stalnu pretnju daljeg napredovanja Hitlerove soldateske. Zato je odlučio da sprovede naizgled nemoguć plan – da što više dece, uglavnom jevrejskog porekla, vozom prebaci u sigurnost Velike Britanije. To je bio više nego teško izvodljiv poduhvat, jer je, između ostalog, bilo potrebno srediti i brojnu papirologiju, kao i obezbediti dovoljan broj usvojitelja iz Velike Britanije, kao i ne baš mala novčana sredstva kao garanciju, što je zahtevala britanska vlada. Tako je počela trka s vremenom, jer se očekivalo da svakog trenutka Hitler krene i na celu Čehoslovačku…
Epilog cele epopeje jeste da je, zahvaljujući Wintonu i drugarima mu, spašeno oko 700 dece. Anthony Hopkins kao ostareli Winton i Johnny Flynn, kao onaj iz 1939. godine, apsolutno plene emocijom i uverljivošću. Film počinje 1987. godine kada ostareli Winton prebira po svojim sećanjima, dok mu supruga nalaže da konačno sredi svoju radnu sobu prepunu starih dokumenata i hartiještina. Među tom arhivom nalazi se i ukoričeni spomenar debelih korica, u kom su sabrana Wintonova sećanja na pomenutu akciju spašavanja dece, ali i svedočanstvo o tragediji tog trenutka…
I da, svaka sličnost sa Schindler’s List je dobrodošla. Jer, oba filma jesu svedočanstvo o herojima koji su postojali (i nadam se još postoje) tu oko nas. I Winton je istorijska ličnost, čovek koji je zadužio čovečanstvo svojim „emancipatorskim“ delom. Uostalom, na internetu se, pored ostalih, mogu naći i podaci o znamenitim ljudima koji su spašena kao deca zahvaljujući Wintonu. Zamislite samo koliko je svet postao obogaćen zbog toga i koliko su se oni razvili u bića preko potrebna čovečanstvu, a da nije bilo Wintona, Schindlera ili njima sličnih, ne bi bilo ni sećanja…
E, tu se krije i glavna bitnost postojanja ovakvih filmskih zapisa – edukacija o ljudskosti. Podsetnik na to ko smo i šta smo – kao ljudska bića. To jest, šta bismo trebalo da budemo. Ovo je, uprkos strahotama o kojima priča, svedočanstvo i o nadi. The Zone of Interest to nije…
P.S. O poduhvatu Nicholasa Wintona snimljen je i čehoslovački film Vsichni moji blízcí iz 1999. godine, kao i nekoliko dokumentaraca. Pogledajte ih sve, zbog opšte kulture. I pročitajte što više o ovom humanom čoveku, koji je preminuo 2015. godine, u svojoj 106. godini.
