Land of Bad je tipična američka vojnička akcija, s prilično imenima „aktuelnom“ glumačkom postavom (Liam Hemsworth, Russell Crowe, Luke Hemsworth, Ricky Whittle, Milo Ventimiglia), što bi trebalo da im bude dovoljno za obezbeđivanje dostojnog mesta u žanrovskoj kartoteci smislenosti fajla pod nazivom – „Nema tu mnogo finesa – pucačina, pa pucačina“… Dakle, reklo bi se – film za „vojničine“…
Liam je neka vrsta „guštera mornaričkih foka“ (šalim se – „Delta force“), specijalac dužen za sredstva komunikacija koji, ovaj put u neposrednoj akciji na terenu, obezbeđuje vezu sa ekipom koja iz dubina američkog vojnog vrha rukovodi vazdušnom podrškom i ubilačkim dronovima. Zadatak koji je Liamova malena, ali odabrana jedinica dobila jeste da u džunglama Filipina spasu američkog špijuna koji se tamo našao u neprijateljskom okruženju. Međutim, na licu mesta stvari se komplikuju, Amerikanci upadaju u zamku, pa počinje lov na njih do istrebljenja. Liam je prinuđen da umakne sam u džunglu, do udaljenog mesta gde bi ga sačekao helikopter spasenja. A, prilikom te avanture, „oči“ mu jedino predstavlja debeljkasti i oduvek neposlušni kapetan Crowe, kome predstoji i ženidba s čini mi se četvrtom ženom – ovaj put vegankom, a kome u sigurnosti „dronovske“ ratne sobe društvo pravi i narednik-crnkinja koju tumači Chika Ikogwe (ne baš uopšte opravdane uloge). Međutim, Filipinci, pod vođstvom drčnog Abu valjda ISIS Sayyafa, uopšte nisu „mačji kašalj“…
Reditelj celog ovog „zamešateljstva“ jeste William Eubank (Paranormal Activity: Next of Kin, Underwater, Sf The Signal – moj favorit, Love – još jedan SF). Sudeći po dosta reakcija gledalaca objavljenih na društvenim mrežama, izgleda da je uspeo da im pogodi žicu, mada bi ja rekao da je sve ovo kvalitativno prilično nebitno ostvarenje u rediteljevoj filmografiji. Iako su akcione scene prilično uverljivo snimljene, scenaristički su primetne značajne mane, što mnogo smanjuje sveukupni doživljaj. Čak i da se manemo „žanrovske ograničenosti“, kako, recimo, tumačiti to da Crowe i pomoćnica mu, koji predstavljaju „oči“ za narednika u bekstvu, putem svog drona u jednom trenutku vide čak i divlju svinju koja je pred njim, a, zatim, nekoliko trenutaka kasnije, ne vide da mu se sprema zaseda gomilom ratobornih Filipinaca!??? A, tih „naivnosti“ ima još, taman toliko da vam skrše celokupni doživljaj i nameru da se prepustite svom tom ubijanju.
Dakle – ne vredi – Rambo je, ipak, jedan. Kao i Tom Maverick Cruise.
S druge strane, Green Book jeste nepretenciozna američka komedija (neki bi rekli – „tipična“), koja nema drugih namera osim da vam popravi raspoloženje. Galerija otkačenih likova (Zac Efron, John Cena, Andrew Santino, Jermaine Fowler, William H. Macy) tu su jedino da vam vreme što brže prođe, ne razvijajući nepotrebno filosofiju oko toga šta je potrebno da bi se napravio inteligentan film – samo vera u iskrenost! Uostalom, reditelj ove zahebancije jeste Peter Farrely, jedan od dvojice čuvene braće, dobitnik „Oskara“ za Green Book.
Trojica nestašnih klinaca, da ne bi zapali u veliku nevolju zbog bedastoće koju su izveli, izmišljaju svog četvrtog drugara – ultra-nevaljalog Rickyja Stanickyja. Dvadesetak godina kasnije, kada su naši junaci već u zrelim (ili ne tako zrelim) ljubavnim vezama, Ricky je i dalje aktivan uvek kad im zatreba. Tako koriste njegovo „postojanje“ uvek kada treba da se „izvuku“, kad im je potrebno da iskoriste svoje slobodno „muško“ vreme. A, da bi stvari učinile što uverljivijim, pedantno vode i dnevnik u koji upisuju sve što se tiče Rickyja. Tako je sada, potrebno da ih Ricky „izvuče“ da bi išli na koncert omiljenog benda u Las Vegas. Smatraju da bi idealno opravdanje za njih bilo da voljenim osobama kažu da se Rickyju vratio rak testisa (koji je već jednom operisao), te da moraju da mu prave društvo u bolnici.
A tamo, u Vegasu, naleteće da nazovi glumca-alkoholičara (ovih dana ultra-aktuelni John Cena), koji se izdržava po raznim ćumezima izvodeći verzije popularnih rok pesama tako što će u njima menjati tekst da bi njihov glavni predmet bila – masturbacija!
E, kada, „bolje polovine“ naših junaka izraze želju da konačno upoznaju Rickyja, jedino što momke može da spasi jeste da unajme glumca (pogađate koga) da glumi lika za koga su sve ove godine govorili da je izuzetno uspešni filantrop-avanturista i humanista-dobrotvor koji putuje svetom i čini dobra dela. Kako naterati pijanog Cena da odigra ulogu svog života? I da li će se on toliko uživeti da i sam postane Ricky, te totalno sjebucne pravaricu koju su momci tako pažljivo planirali?
E, pa, zbog sve te „nesavršenosti“ i rekao bih „namerne neambicioznosti“ Green Book jeste film koji je mnogo superiorniji u konačnom utisku nego Land of Bad. Iako totalno različitih žanrova, oni mogu (i treba) da se porede po količni emocija koje izazivaju. Gledajući Green Book smešak će vam biti uvek „tu negde“ (šta to beše woke?), a mačo Land of Bad neće izazvati ništa što bi se moglo nazvati „plemenitom emocijom“. Ratova ionako imamo dosta…
