„Masovna ubistva u Ribnikaru, Malom Orašju i Duboni su nas ozbiljno uzdrmala, a neposredne posledice tragedije proširile su se kao koncentrični krugovi, od epicentra na društvo u celini i postale su kolektivno traumatsko iskustvo“, rekla je na tribini „Na kafi sa psihologom“, pod nazivom „Trauma koja ne prolazi – Godinu dana od masovnih ubistava u Ribnikaru, Malom Orašju, Duboni“, Tamara Džamonja Ignjatović, psihološkinja.
„Puno toga je rađeno da bi se te posledice ublažavale i puno toga se dešavalo što je anuliralo efekte te pomoći koju smo mi zaista pokušali od prvog dana, volonterski, da organizujemo„, rekla je Džamonja Ignjatović i istakla da se u prvih 24 sata nakon tragedije u maju prošle godine javilo oko 200 psihologa da volonterski pomogne u prevazilaženju traume, kao i da je empatija i te kako postojala.
„Kada se pogleda stepen traumatizacije koji smo doživeli pre godinu dana, broj žrtava je ogroman i na te potrebe društvo je moralo da odgovori, ali sistem u tom trenutku nije bio pripremljen za takvu situaciju, a nisu postojala ni gotova rešenja,“ ocenila je Džamonja Ignjatović i naglasila da je ostalo još mnogo toga što se i dalje može uraditi u cilju prevencije. Prema njenim rečima, jedna od stvari je i formiranje regionalnog Centra za žrtve trauma i intervencije u krizi, koji bi imao ulogu centralnog tela za informisanje i koordinaciju pružanja pomoći i upućivanje na druge vrste pomoći svih pogođenih tragedijom, ali i formiranje regionalnih Centara u zajednici za mentalno zdravlje i Porodičnih savetovališta širom Srbije.
Igor Jurić, aktivista je rekao da u našem društvu ima empatije, ali da ljudi vrlo često ne znaju kako da reaguju i kako da se ponašaju u prisustvu onih koji su izgubili nekoga. Govoreći o tragediji koju je doživeo, Jurić je istakao da je tri meseca posle smrti kćerke bio u teškoj depresiji, tražeći smisao u tome kako da dalje nastavi život.
„Ja sam shvatio da, koliko god to delovalo apsurdno, moram da živim život i da budem srećan zbog onoga što sam imao, a ne tužan zbog onoga što sam izgubio. Gubitak deteta naučio me je teške, ali vredne lekcije. Naučio sam da iako ne mogu da kontrolišem šta će se desiti, mogu da kontrolišem kako ću reagovati na te događaje. Imao sam sreću da nisam mrzeo i našao sam način da odam počast Tijani. Posvetio sam svoj život borbi za društvo u kom će se u potragu za nestalim detetom kretati odmah, u kom će svako imati pristup potrebnoj psihološkoj i pravnoj podršci bez obzira na finansijsku situaciju, u kom će oni koji biraju da povrede najnežnije, biti adekvatno kažnjeni i u kom će svako dete dobiti priliku da ima pravo, bezbrižno detinjstvo,“ poručio je Jurić.
Veran Matić, novinar je izjavio da je reagovanje na ove „zločine“ jedan od najgorih i najvećih poraza srpskog društva.
„Napravljeno je mnogo grešaka, nije bilo konzistentne reakcije institucija što je proizvelo samo nove traume“, rekao je Matić i dodao da „država po svojoj definiciji mora da bude empatična, mora da stane u zaštitu najranjivijih, u ovom trenutku su to porodice, đaci koji su nastavili da idu u školu i prijatelji, i da kroz rešavanje problema na jedan efikasan način spreči dalju retraumatizaciju društva.“
Tribine „Na kafi sa psihologom“ organizuje Hemofarm fondacija u partnerstvu sa Filozofskim fakultetom Univerziteta u Beogradu i Art komunom Dorćol Platz i deo su kampanje za borbu protiv depresije i stigme – „Nesalomivi„.
Post Views: 55
