Davno su mi rekli i naučili me da svako vreme ima svoje breme. Shodno tome usuđujem se da konstatujem da svako šou-biznis, da ne kažem estradno vreme ima svoje muzičko breme.
Pesme uvek pevaju i govore o trenutnom stanju u društvu i opisuju način na koji se živi. Muzika neretko ima i revolucionarnu ulogu, skreće pažnju i rasvetljava određene fenomene. Sve u svemu muzika i pesma, pa zašto da ne i igra, sastavni su deo svakodnevice koju je ofarbani Bajaga svojevremeno opisao stihom „život je nekad siv, nekad žut“.
Foto: Instagram prntscreen
Najpopularnija i najslušanija muzika u savremenoj Srbiji poslednjih godina postaje nešto što se muzikom ne bi trebalo i ne može tek tako nazvati. Baš kao i u svakodnevnom bitisanju čini se da je sve dozvoljeno, pa pored činjenice da ne peva samo onaj koji neće, spektar tema o kojima se peva sveden je na socijalni, duhovni i emotivni mulj.
Foto: Dejan Milićević
Rambo Amadeus je devedesetih godina prošlog veka tadašnju muziku definisao kao turbo-folk. Te famozne devedesete obeležio je i dens kao žanr koji se danas smatra kvalitetnom muzičkom erom ovih prostora. Došao je pop-folk tokom početka XXI veka, a najveći broj pesama iz tog perioda i danas se sluša. Onda su popustile kočnice i kola su krenula nizbrdo.
Popularni su postali raznorazni drekavci, skakavci i daždevnjaci koji su u pesme uneli sleng, žargon i ozbiljno sočne psovke. Pevalo se o bludu, alkoholu i drogama, modnim brendovima, skupim automobilima… Peva se i dalje!
Dakle, posle turbo-folka, pop-folka, slušali smo etno-pop-folk, a onda su počeli da nam se ređaju egzotični muzički žanrovi poput rep-trepa, narko-folka i porno-folka. Dok su narko-folk izvodili „reperi“ koji su suštinski neostvareni narodnjaci, rodonačelnica porno-folka u njegovom punom sjaju je prostitutka a pevačica Elektra Elite.
Foto: Promo
Svi ovi žanrovi ponaosob u poslednje vreme sublimiraju se u jedan. Potpuri svega što sam napisao i definisao najlepše bi se mogao definisati kao džukački folk. Džukački folk je muzika najprizemnijih tekstova i vrlo jednostavne muzičke linije koju aranžmanski uglavnom čine trube, zurle, harmonika i eventualno neki gudački instrument. Tu je i bas da da neku vrstu drame i ponekad električna gitara. U džukački folk spadaju pesme koje govore o pustahijama koji nikada nisu kod kuće, nemaju sreće u ljubavi, pate za „nevinom“, čednom i smernom devojkom koju su davno razočarali, a posteljinu gužvaju sa nekom fuksom koja im se guzi po separeu i prosi za čašu proseka. Džukački folk su žanrovski sve proste i primitivne pesme koje na najočigledniji način bez trunke simbolike ili koncepta slave propast savremnog čoveka, koji je razapet između realnog života koji živi i onog zamišljenog koji se trudi da predstavi na društvenim mrežama. Toliko od mene za ovaj ponedeljak.
sledeća vest
