Da li opozicioni glasači zaista ridaju u jastuk zbog raspada Srbija protiv nasilja?

Analitičari, istraživači javnog mnjenja, svi oni koji svoje stavove izražavaju javno, takozvani javni radnici, napeli su se da konstatuju i odugovlače onaj prvi utisak, neizbežan u javnom mnjenju, nakon podele opozicije oko bojkota, odnosno izlaska na izbore.

Birači su zbunjeni. Fenomenalno otkriće.

Sad ne znaju na koju će stranu, ne razumeju poruke koje im opozicija šalje, i tome slični argumenti, koji su, verovatno, bili zaista preovlađujući, ali u trajanju od pet do deset minuta, od trenutka događaja koji ih je odredio.

Izgleda da ćemo sačekati da javni radnici koji tumače i predviđaju predstojeću situaciju dođu do relevatnih stavki koje nas očekuju u budućnosti, jer su, možda, sami više zbunjeni nego glasači o čijim doživljajima donose sudove.

Zbog čega bi građanke i građani Srbije bili tako „ukopani“ kako im tumači stvarnosti nameću da se osećaju?

Čuli su vest da se koalicija Srbija protiv nasilja raspala. Sasvim je izvesno da zbog takvog slučaja nisu ridali u jastuk, misleći da je opstanak te koalicije bio ključan za njihov život i budućnost političke situacije u državi.

Koalicija postoji nepunih godina dana i sastavljena je zbog tragedija koje su zadesile druptvo u maju prošle godine. Prepoznata je nužnost i mogućnost da se svi okupe i pruže građankama i građanima način da izraze svoje zaprepašćenje, tugu i bunt, kroz niz protesta protiv vlasti, a potom i na izborima u decembru, kada se milion ljudi opredelilo za njihovu koaliciju.

Udružili su se oni koji imaju sasvim drugačije političke programe, političku prošlost, a mnogi od njih međusobno, naznačimo, nisu imali ni reč hvale i podrške za pojedince u redovima koje su u koaliciji formirali.

Zeleno-levi front je, recimo, svoju kritiku režima Aleksandra Vučića dopunjavao i precizirao i kritikom lika i dela, političke prošlosti Dragana Đilasa, primera radi… I, tako redom. Isti je slučaj i sa Aleksandrom Jovanovićem Ćutom, kao što je bilo neprirodno da Pavle Grbović i ostali političari koji imaju jasan prezir prema genocidu i zločinima koje režim Slobodan Miloševića učinio prema pripadnicima drugih naroda stare Jugoslavije, sede zajedno sa Novim DSS-om i pokretom koji rehabilituje četnike i njihove zločine… Ili, homofobima.

Nije ovde reč o događajima i prilikama kao i svakim nekim drugim ili običnim razlozima za političke različitosti, pa da se tako lako mogu prevazići.

Reč je smrti, gladi, unesrećenim ljudima, najtežim zločinima protiv čovečnosti za koje pojedinci iz te koalcije misle da se nisu ni dogodili ili da su krive žrtve a ne dželati… Dakle, reč je o podeljenosti čija jedna strana zauzima pozicije potpune neljudskosti, pokušaja profitiranja na zastupanju trulog i smrtonosnog nacionalizma, ili pak neisticanja tih krupnih pitanja i problema ovdašnjeg društva, kako bi politički profitirali privlačeći i nacionalističko biračko telo.

Da je ta „glista“ od koalicije mogla da se razvlači u nedogled ili do nekog trenutka konačnog pada režima Aleksandra Vučića bilo je sasvim naivno verovati.

Da su mlađe stranke i pokreti hteli da se otarase narativa koji zastupaju oni malo starije, u politici duže prisutnije generacije, sa iskustvom učešća u prethodnoj vlasti, poput Dragana Đilasa i Zdravka Ponoša, lako je i prirodno da se pretpostavi.

Rasprave koje se sada vode, odnosno otrovne strele upućene prema predstavnicima opozicije koji hoće da izađu na izbore u smislu toga da su bili gosti Aleksandra Vučića u Jajincima i da su njegovi poslušnici, zapravo samo pogoduju režimu.

Kao i tvrdnje koje dolaze sa jasnije desne, a bojkot strane – da im je Zapad naredio da izađu na izbore.

Zbunjuće na birače, s obzirom da je to tema, stoga deluju istovremene izjave o tome da su bojkotaši sigurni da ovi što izlaze izbore nisu za Vučića… Kao što je istakao Dragan Đilas.

Postavlja se dalje pitanje zbog čega je neophodno jedinstvo opozicije, odnosno da nema kritike međusobne i razilaženja, koji su svojstveni i normalni za različite političke opcije kako se birači ne bi zbunjivali?

Možda su birači upravo bili zbunjeni neprirodnim jedinstvom i prividnom saglasnošću koje je opozicija potencirala u nameri da ne izražava svoje stavove o važnim društvenim pitanjima, bez obzira na krajnji i svima njima jasan cilj – da slome ratno profiterski i mafijaški režim Aleksandra Vučića?

Zašto se opozicioni birači tako potcenjuju, kao da su maloumni i kao da im politički izbor zavisi od toga da li su svi zajedno, jer nisu u stanju da se politički opredele za različite programe i opcije?

Vreme jedinstva je isteklo i to je bilo jedino razumno i očekivati. Iz toga nikako ne proizilazi da će sada opozicioni birači plakati u jastuk i patiti jer Đilas, Lazović, Grbović, Jovanović, Mihailović i Ćuta nisu najbolji drugari.