Sećam se da sam 5. oktobra 2000. otišao prvo u redakciju B92, koja je bila na tajnoj lokaciji, tada u Miročkoj ulici ispod Malog Tašmajdana. Došao sam tu da bih dobio kameru i snimao. Imao sam tu sreću da se tog dana zateknem na pravim mestima u pravo vreme. I kada se upada u Skupštinu, ja sam upao u Skupštinu.
Eto, jedna mala trivija. To je bio prvi i poslednji put da sam ušao u Skupštinu. I dosta toga nisam ni video jer je bilo suzavca. Ali je zato kamera videla. Bacanje ventilatora kroz prozor WC-a. Kradu se slike, nose ljudi. To je takvo vreme, revolucija.
Onda u Majke Jevrosime napad na policijsku stanicu broj 13. Kamenice, suzavac. Onda scene kako tinejdžerke mole policiju da im daju suvenir. „Daj mi šlem, daj mi šlem.“ Pa onda policajac maltene flertuje s njima. Ljudi otvaraju šampanjac. Policajac kaže: „Neko suzavac, mi pijemo šampanjac.“ Uspeo sam da te mikrozajebancije našeg mentaliteta uhvatim okom kamere u tom danu i onda se taj moj filmić vrteo danima, a i dan-danas vidim svoje snimke u nekim dokumentarcima CNN-a, BBC-ja, Reutersa o Miloševiću i rušenju Miloševića. Tako da sam ponosan na to. Meni je to bio svetao dan, meni je to bila pobeda.
Ubrzo nakon demokratskih promena, kada ti očekuješ iz cele te energije koju smo pominjali, i tehna i ulice i svega, kada misliš da ćeš smaknućem jednog Lorda Voldemorta odjednom procvetati i da će sve biti lepše jer otišao je, uspeo si. Ali ne biva to lepše, ili biva samo malo lepše, ne onoliko koliko si ti očekivao. Krećeš da se razočaravaš i da se pitaš: pa šta je? Je li do mene? Pa nije do mene, i nas, iz moje i raznih generacija, nego je do nekih koji su sada tu možda nesposobni, a nakon ubistva Đinđića se još više pojačava taj osećaj. Tako da ono kako se to sve završilo nije me začudilo.
Inače, uvek sam išao na glasanje, uvek. Nikad nisam bio beli listić, uvek bih naterao sebe da izađem na izbore. I zato me dan-danas nervira taj narativ, svi su isti. Ali nikad nisu svi isti jer je nemoguće da su svi isti. Jer ako jesu svi isti, zašto bismo bilo šta menjali? To jedino odgovara onima koji su trenutno na vlasti, da su svi isti. Šta da se bakćemo, znaš, neću ni glasati.
E, uvek sam glasao, i kada je Tomislav Nikolić pobedio Borisa Tadića, glasao sam. I onda se sećam te proslave naprednjaka, išli smo u Zemun da snimamo. Trube neke, i ti kao u nekom filmu, ali istovremeno nemaš osećaj da se nešto radikalno sada promenilo. Drastično. Imao si osećaj da je to sada na jednom talasu neke tolike normalnosti. Znači, s*anje je, ne idemo mnogo napred, ali bar imamo smenjivost vlasti. Bili su žuti, sad će doći ovi crni, pa će opet doći žuti, pa će neki zeleni, plavi i tako. E, nisam imao osećaj da ulazimo u jednu fazu autokratije, školskog primera spin diktature koji imamo sada. Zaista nisam imao osećaj tada, 2012.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 2. OKTOBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Post Views: 107
