Zorica Pajić, poznatija kao Zorja, stekla je popularnost tokom takmičenja u „Zvezdama Granda“. Međutim, put do zvezda za ovu dvadesetšestogodišnju Beograđanku nije bio nimalo lak.

Odrasla je u skromnoj petočlanoj porodici, a borba za egzistenciju odvela ju je na ulicu. Tamo je radila ono što je najbolje znala: svirala je violinu i prvi put pustila glas koji će je, šest godina kasnije, odvesti na domaći izbor „Pesme Evroviziju 22“.

Zorja je „otvorila dušu“ i po prvi put, za Telegraf Jetset priznala sa kakvim se sve situacijama susretala tokom pevanja na ulicama Novog Sada i Beograda, te ispričala kako je želja za uspehom bila jača od teških životnih okolnosti.

– Pre šest godina nikako nisam mogla da zamislim da ću se naći u ovakvoj situaciji. Svakako mi je bila želja da jednoga dana uspem na nekoj velikoj sceni. Ponosna sam na to što smo pesmu za ovo takmičenje radili moj suprug i ja, jer mi je to neka potvrda da ono što mi stvaramo publika voli i da je to put kojim treba da idemo.

Tvoji prvi solo nastupi vezuju se za ulicu. Naime, tebe je borba za egzistenciju naterala da počneš da radiš kao ulični svirač. Sećaš li se početaka?

– Sve je počelo, zapravo, kada sam bila mala. Mama i baka su me uvek terale da pevam. Prvo sam upisala klavir, pa sam odustala, pa sam upisala violinu. Bila sam tu negde u muzici, ali nisam osećala povezanost sa muzikom dok nisam izašla na ulicu. Sećam se, bio je 15. decembar 2015. i bilo je minus 10 napolju. Došla sam u situaciju gde je bilo pitanje da li ću ostati da studiram u Novom Sadu ili ću da se vratim kući i prekinem studije. Morala sam nešto da preduzmem sama. Ja svoje roditelje volim najviše na svetu, zahvalna sam im na svemu što su uradili za mene tokom celog mog života, ali prosto, ni oni nisu mogli bolje u tom momentu.

To znači da je tvojim roditeljima bilo izuzetno teško da pored tebe, hrane i školuju još dvoje dece?

– Da, nas je troje dece, dve bake i roditelji i svi smo bili na tom jednom budžetu. Shvatila sam da bi im pomogla najviše kada bi se odvojila finanskijski barem, jer sam već daleko, u drugom gradu. Onda sam izašla na ulicu i uradila sam jedino što sam znala, a to je da sviram violinu. Znala sam ja i da pevam, ali nisam znala da moje pevanje tako pozitivno utiče na ljude. Prvo sam malo svirala na pijaci. Bilo me je sramota, ali ljudi su baš bili fini, pitali su me šta to sviram, čak sam i note nosila. Vremenom sam se opuštala i svirala „iz glave“. Kada su me prošli taj strah i ta trema prebacila sam se u Dunavsku ulicu i prvi put sam tu spustila violinu i pomislila da treba da probam nešto novo, da pevam. Bila sam u etno grupi osam godina pre toga, pa sam zato zapevala „Kosovske božure“. Znala sam da svi znaju tu pesmu, odlučila sam da probam. I tako je krenulo, hiljadu, dve hiljade, dvadeset evra, potpuno ludilo. Nisam znala šta se dešava. Samo sam spakovala stvari otišla kući i pomislila „šta se desilo?“. Vremenom sam se sve više i više pomerala ka Miletićevom trgu i shvatila da moje pevanje i moje etno pesme i cela moja pojava u tom svetlu najviše intrigira ljude.

Da li ti je ulica dala to dodatno samopouzdanje i vetar u leđa da kreneš da se baviš pevanjem?

– Bez obzira na to što su prijatelji i porodica smatrali da treba da se bavim pevanjem ja nisam sebe smatrala dovoljno dobrom pevačicom, ali kada sam videla kako ljudi reaguju dobila sam to neko samopouzdanje i počela sam zapravo da radim na tome i da ga poboljšavam. Ubrzo sam krenula na časove pevanja nakon povratka u Beograd jer sam od druge godine nastavila studije u prestonici.

Kako si odlučila da se vratiš u Beograd i zašto?

– Zbog muža. Tada mi je bio još uvek dečko. Bilo mi je jako teško da živim u dva grada u isto vreme. On je većinu vremena provodio u Nemačkoj, ali kada je u Beogradu za mene je to bilo jako iscrpno. Ustanem ujutru u pet, u 6:15 imam voz, stignem u Novi Sad, odem na predavanja, uglavnom sam spavala na predavanjima, nakon predavanja sam odlazila do centra grada, otpevam dve ture po sat vremena, zatim se spakujem i sednem na voz za nazad. Onda se u Beogradu družimo jer se nismo videli, pa uveče sa društvom, legnem oko 2, 3 i opet za par sati isto. Taj tempo je bio ne samo za mene iscrpljujuć, nego i za moje grlo i moj glas. Dešavalo mi se da ostanem bez glasa a to je moja egzistencija u tom trenutku. U tom periodu sam uspevala da zaradim lepu svotu novca i glas mi je bio važan. Tada sam shvatila da moram da se odmorim. Uspela sam da se prebacim na Akademiju i Beograd. Tu sam nastavila školovanje ali je nekako sve počelo iz početka. Novi dom, novi ljudi, prilagođavanje, nova ulica.

Gde si počela da pevaš u Beogradu?

– U Knez Mihailovoj ulici. Imala sam veću tremu nego prvi put. Ne mogu da opišem kako sam se osećala. Stomak mi se stegne, grlo se stegne i samo sam se molila da me niko ne pita ništa. Kao da celu godinu pre toga nisam pevala i svirala bez ikakvog problema.

Da li su ljudi na ulici u Beogradu prema tebi bili suroviji od onih u Novom Sadu?

– Jeste suroviji je zato što ima mnogo više različitih ljudi. Novi sad je za mene bio osnovna škola a Beograd fakultet i to master. U Beogradu moraš da naučiš da se izboriš sa svačim.

Sa čime si se suočavala?

– U Novom Sadu sam imala neprijatnu situaciju samo jednom, a u Beogradu mnogo češće. Ljudi su zapravo najiskreniji na ulici. Uglavnom su to ljudi puni podrške, priđu da kažu neku lepu reč, ostave koji dinar nakon čega se osećaš prelepo i imaš veru u čovečanstvo. A onda su tu, uglavnom muškarci, koji se neprikladno ponašaju. Dešavalo se to da dođu da mi gledaju kutiju, da se prave kao da će da je uzmu, prilaze sa nekom namerom da urade nešto loše. Kako ja u tom momentu treba da sviram ili pevam sa nekom lepom emocijom i da prenosim neku dobru energiju?! Nije problem što oni mene u tom momentu poljuljaju, problem je, što kada oni odu ja izgubim svu želju da to radim, a ljudi koji su do tada tu stajali me i dalje gledaju. Stvarno je mnogo teško izboriti se sa samim sobom u tom momentu. Prevazići to i vratiti se na onaj osećaj u kom si bio je preteško. Dešavalo mi se da dođu da mi se deru u lice, da me dodiruju, da mi pljunu ispred kutije, da me psuju, a da ja ne radim ništa, samo pevam. Ceo dan je umeo da mi propadne zbog toga i da me navede da mislim da nešto nije u redu sa mnom. Zapravo je to razlog zbog kog umem da kažem da mi je na ulici bilo i najlepše i najružnije. Jer sam u tim ružnim momentima doticala dno, nisam videla poentu, počela sam da mrzim pevanje i sviranje. Kad god bi neko pomenuo ulicu ja bih se zgozila. Želela sam da pobegnem. Kada bi došlo vreme da treba da idem na ulicu hvatala bi me neka muka. Pre bih kopala nego otišla da pevam, a sa druge strane treba da prenosiš nešto lepo. A to je najgore od svega, kada dođem na ulicu treba da izbacim svoje emocije tu, ako sam ljuta ili tužna neće niko da me pogleda i obrati pažnju na mene. Onda sam na silu naučila da refleksujem tu neku dobru energiju. Sa jedne strane me je negde izvuklo iz tog depresivnog razdoblja to da nateram sebe da budem dobro. Ali sa druge strane, postavljala sam sebi pitanje „zašto sam morala da budem loše uopšte“? Kada se sada osvrnem na taj period drago mi je što sam ga prošla, što sam videla koliko mogu biti nisko, jer znam gde mogu biti i znam gde nisam više. Onda cenim to sve što sada imam i uživam u svakom momentu. Shvatila sam da je život jedan i da zapravo nije važno šta drugi misle i šta žele, bitno je šta ti želiš i da to sebi ispuniš. Ako drugi žele da se raduju sa tobom to je predivno a ako ne žele i to je isto ok.

Koliko je iznosio najveći bakšiš koji si dobila na ulici?

– Dešavalo se, leti pogotovo da dobijem po 10, 20 evra i da budem oduševljena, da pomislim „čoveče rešio si mi neku muku“. Jednom sam dobila 100 evra od nekog stranca. Sećam se da kada sam razmenjivala pare da sam pomislila – čoveče koliko ovaj čovek ima para kada mi je ostavio 100 evra tek tako.

Koji trenutak je bio preloman da odlučiš da se profesionalno baviš muzikom?

– Publika je bila ta koja je uticala na moje građenje slike o sebi. Ljudi su mi govorili „ti si za svetsku scenu, treba da odeš u Zvezde Granda, treba da odeš na Evroviziju“. Stvarno su videli u meni neki potencijal koji ja možda tada nisam razumela i stvarno im hvala na tome. Ti ljudi me i sada prate, to je prelepo i toliko sam ponosna na to i zahvalna sam im. Nakon toliko komplimenata odlučila sam da se oprobam u nekom talent šou. U tom momentu su „Zvezde Granda“ bile jedino takmičenje koje je tu dominiralo. U dogovoru sa mojim suprugom sam se prijavila za „Zvezde Granda“. Nikada nisam videla sebe na toj sceni i u komercialnoj muzici ali sam odlučila. Poslala sam snimak za audiciju i počela sam da radim na plesu i na pevanju čisto da bih se poboljšala u tome. Ti ljudi koji su mi pomagali su videli mene na toj sceni i nastavili su da rade sa mnom za potrebe svakog kruga. Polako su se uključili porodica i prijatelji. Posle prvog kruga kada smo videli kakav je odaziv publike bio, shvatila sam to je to. Idem ovim putem. Nekako su svi oko mene sa mnom gradili uspeh i pomagali.

Koliko te je to što si preživljavala na ulici očvrsnulo i pomoglo da se susretneš sa negativnim ocenama tokom takmičenja?

– Dešavanja sa ulice su uticala na to da ne budem emotivna. Kada doživite to da vas čovek zlostavlja na sred ulice i da niko ne reaguje oko vas, komentari žirija na nekom takmičenju nisu ništa strašno. Ja sam to doživela kao nečije mišljenje i toliko sam kulturna i obrazovana da to mišljenje saslušam, a to da li ću ga ja prihvatiti je nešto drugo. Shvatila sam da je to u meni. Da ja biram kako ću da prihvatim i kako ću da reagujem. Hvala svakome na svakom mišljenju, pozitivnom ili negativnom, ali naučila sam kako da se nosim sa tim. Definitivno je ulica za javni posao odlična škola.

Ova teška životna priča bila ti je inspiracija da napišeš pesmu kojom želiš da predstavljaš našu zemlju na izboru za pesmu Evrovizije?
– Ja se trudim da upravo što više pričam o tome da bi ljudi shvatili suštinu. Ali vidim da su razumeli čak i stranci koji ne razumeju naš jezik, da pesma govori o nekom strahu pa pobedi. Na to sam jako ponosna.

Pesma i nosi naziv po tebi. Je l to simbolika?

– To je simbolika. Moje pravo ime nije Zorja nego Zorica. Ja sam bila Zorica tada ali je ona postala Zorja. Taj put koji me je doveo do Zorje je nešto najlepše što mi se desilo u životu i najstrašnije možda. Nekako je ta Zorja moja pobeda nad samom sobom. Poenta je u toj pobedi. Kada se okrenem i pogledam na celu priču, na tekst i okolnosti pod kojima je pesma nastala, nije bilo boljeg naziva.

Zorja Pajić
Foto: Marko Jovanović

Kako je nastala?

– Još tokom takmičenja Zvezde Granda smo pričali o toj ideji da se prijavim za domaći izbor za pesmu Evrovizije. Lazar (suprug prim. aut) i ja smo počeli da pišemo pesmu još u septembru, međurtim, tematika uopšte nije bila o meni. Imali smo ideju da pišemo o boginji Zorji, neku mitsku priču. Kada smo se sastali sa našim producentom Milanom Bjelicom, rekao nam je „to je sve lepo, može da bude jako interesantna priča, ali, koja je poruka tvoje pesme“? Onda smo zastali i shvatili da baš nismo razmišljali o tome. Složili smo se da moramo da počnemo od poruke. Poruka je najvažnija i nju će svako da oseti. Sve ostalo što se pravi oko teksta, muzika, nastup, aranžman, izgled, priča, sve je to propratni materijal za poruku koju pesma za Evroviziju treba da ponese. U jednom momentu nam je rekao „zašto ne pišeš o svom putu sa ulice do uspeha“? Zanemela sam i baš sam bila emotivna u tom momentu. Meni tada apsolutno nije bilo jasno šta ja treba da radim, jer ja nisam tekstopisac, ali mi je rekao „ne može neko drugi da napiše tvoju priču, to moraš sama“. Rekla sam mu da ću pokušati pa šta bude biće. Bilo je to prilično zahtevno za mene. Ne napisati tekst, smisliti reči, nego otkriti šta je to što želim da kažem. Čiste emocije sam stavila na papir i nekako se to oblikovalo u pesmu. Bilo je mnogo uspona i padova u mom psihičkom stanju, da li ja to želim ili ne želim, ali sam shvatila da moram da izađem iz svoje konfort zone i da moram to da uradim. Pesma je izašla i ljudi su potpuno shvatili šta sam želela da kažem. Devojčice i dečaci koji me podržavaju su čak napravili haštag „i ja sam Zorja“ što me je posebno oduševilo. Mislim da ceo naš narod, ceo Balkan ima taj momenat dizanja sa dna.

Šta je bilo to što t eje vuklo sve vreme da ne odustaneš?

– Ljubav. Ljubav koju imam na pretek. Ne samo od mog supruga nego i od porodice, prijatelja, poznanika, koji su sve vreme tu i koji su me vukli za ruku da ne potonem.

Jedan si od favorita za odlazak na pesmu Evrovizije. Da li ti to inponuje?

– Ponosna sam što sam u prilici da se takmičim sa imenima koja su toliko dugo na estradi i u ovom poslu. Ja sam tek godinu dana poznata ljudima. Kada sam videla da je pesma ušla u top tri, čak je u jednom momentu bila i prva, ja sam bila u transu. Bila sam šokirana. Bila sam presrećna a u isto vreme i zbunjena. Sada nastup, ponovo najveća emocija tog trećeg marta a nadam se i petog. I to je uspeh.

Da si kraj malih ekrana i da ne učestvuješ, kome bi tvoj glas otišao?

– Biću diplomata i reći ću da navijam za sve. Svi imamo jednaku šansu a publika i žiri će odlučiti ko je najbolji.

Izvor:Telegraf

Sigurno niste znali da je čuvena pevačica Bjelogrlićeva sestra

Original Article

(Visited 1 times, 1 visits today)