ŽIVOTOM POBEDILA „OLUJU“: Valentina Berić se posle izbeglištva vratila u Đevrske kod Knina, a sve muke i nedaće sabrala u knjizi

SVE muke i nadaće u dosadašnjem životu, retko protkanom lepim uspomenama, Valentina Berić (40), iz Đevrsaka kod Knina, sabrala je u prvoj objavljenoj knjizi „I tišine govore“. Na nešto manje od 150 strana „prvenca“, kaže – stalo je sve: od srećnog i bezbrižnog detinjstva, preko izbegličke kolone na traktoru, avgusta 1995. u zloglasnoj „Oluji“, kada je sa majkom, tri sestre i bakom morala da beži, života i školovanja u Srbiji, do povratka u rodni kraj, gde je rođena i gde su joj koreni duboko usađeni. I gde će, veli, i ostati.

ĐEVRSKE, Foto: I. Marinković

Ljubav prema pisanju, Valetina, sa diplomom inženjera poljoprivrede u stočarstvu, stečenom na Poljoprivrednom fakultetu u Zemunu, u srcu i duši nosi još odmalena. U školskim danima u Đevrskama, počela je da piše poeziju i prozu. Svoje, i doživalje njoj bliskih ljudi, gde, kako veli, oseća i sebe, pretače u pisanje, a reči poput bujica same naviru.

– Otkako znam za sebe, pišem – priča za „Novosti“, Valentina. – Od petog razreda osmoletke pišem prozu. Daje mi više slobode, a misli, razmišljanja i sve što nikome nisam mogla reći, i danas stavljam na papir.

Foto: Privatna arhiva

Put do prve objavljene knjige, za Valentinu je bio trnovit. Njene priče iz dubine duše, nailazile su na mnogo negodovanja i odbijanja, nazivali su je previše arhaičnom za savremeni život, zatvarali vrata i odbijali njen ulazak u pisani svet. Iako pomalo obeshrabrena, uporno je nastavila dalje, borila se da ostvari snove i želje.

– Na insistiranje starije sestre Gordane, poslala sam tekstove Književnoj radionici „Kordun“ i Ilija Šaula, glavni i odgovorni urednik, prihvatio je da ih objavljuje – zahvalna je Valentina na pruženoj šansi. – Nastojala sam da u njima ovekovečim mnoge istine, da od zaborava otrgnem nepravdu i bol nanesene mom narodu i meni.

I pored mnogo neuspeha u životu, problema da nađe posao u struci u Srbiji i rodnom kraju, Valentinu nije pokolebalo da se vrati na rodno ognjište, i život provodi bez vršnjaka. Smelo ide dalje i napred, verujući da će joj se prava vrata otvoriti, da radi ono što voli i bude ono što jeste. Iz ljubavi i pijeteta prema majci, nastavila je da gaji njene ovce, druži se sa vernim prijateljima, psom i mačkom.

Foto: Privatna arhiva

– U ovih mojih 40 godina, mnogo je toga stalo, više teškog, ali nikada nisam odustajala – kazuje nam naša sagovornica. – Početkom 2013, posle dimplomiranja na fakultetu vratila sam se zbog roditelja, sada pokojnih, oca Sime i majke Đuke, koje je srce vuklo da se vrate u zavičaj. Uspeli su da nekako život počnu iznova, obnove spaljenu kuću, gaje ovce. I ovaj svoj prvenac posvećujem njima, mojim usnulim roditeljima, mojim zvezdama na nebu, što mi osvetljavaju put da mi korak bude ispravan na nepredvidivoj stazi. I mojim trima heroinama, voljenim sestrama Gordani, Daliborki i Nikolini.

Knjigu je posvetila i svom narodu, koji je, kako pripoveda, izgubio sve i morao da krene iz početka.

Valentinina velika želja je i da objavi roman, koji je u pripremi. I on će, kao i prvenac „I tišine govore“ biti na ijekavici, koje se ne odriče, jer na taj način želi da sačuva jezik i dijalekt svoga kraja.

– Glavni akter je žena i njeni doživljaji – oktriva nam naša sagovornica.