„Žena, konj i puška su vlasništvo muškarca“: Sa čime se suočavaju žrtve nasilja u intimnom odnosu?

Nasilje nad ženama u intimnom odnosu jedan je od najučestalijih vidova nasilja nad ženama. Kako bi se ono sprečilo potrebno je edukovati javnost i razgovarati o bitnim temama, ali je pre svega nužna i volja institucija da procese prilagodi ženama, a nasilnicima pokaže sa čime će se suočiti ukoliko odluče da počine zločin.

Da je nasilje u intimnom odnosu najučestaliji vid nasilja nad ženama pokazuje činjenica da je od femicida počinjenih ove godine, kojih je 16, barem 12 izvršeno u porodično-partnerskom kontekstu.

Nažalost, ovo nije specifično za tekuću godinu. Podaci dostupni na sajtu Femicid memorijal pokazuju da je u periodu od 2011. do 2023. godine ubijeno je 406 žena, od čega je 211 (51.97 odsto) ubijeno u partnerskom odnosu (bračnom i vanbračnom), dok je 64 (15.76 odsto) žena ubijeno od strane bivših partnera.

Problemi sa kojima se žene koje trpe nasilje u intimnom odnosu suočavaju su mnogobrojni, počev od društvenih faktora koji omogućavaju javljanje i doprinose održavanju te vrste nasilja, poput gledanja na intimni odnos kao nešto privatno, preko administrativnih procedura koje često mogu biti demotivišuće po žene, sve do nedostataka pravnih posledica čak i kada do prijavljivanja dođe.

Članica kolektiva Ženska solidarnost i aktivistkinja Anita Marković objašnjava za Danas da su u okviru intimnog odnosa prisutni svi vidovi nasilja, psihičko, fizičko, seksualno i emotivno, ali da se mogu javiti i odvojeno.

“Ono što ga razlikuje od drugih vidova nasilja nad ženama, u drugim kontekstima, je zatvorenost odnosa, odnosno emocionalna veza, zbog koje se žene teže odlučuju na prijavljivanje ili na izlazak iz tog odnosa”, tvrdi Marković i dodaje da ta veza ometa jasnu sliku da je u pitanju nasilje.

Ona pojašnjava i da iskustvo žena govori da se najčešće započinje psihičkim nasiljem, te da se često ide ka izolovanju žene od drugih ljudi.

“Postoji neki vid otuđivanja od drugih, neka vrsta zabrane komunikacije sa drugim ljudima, odvajanje od porodice ili bliskih ljudi, a kada dođe do izolacije stvaraju se uslovi za vršenje drugih vrsta nasilja”, pojašnjava naša sagovornica.

Politikološkinja i članica Autonomnog ženskog centra, Sanja Pavlović, kao specifično za ovu vrstu nasilja nad ženama takođe izdvaja bliskost i poverenje u odnosu.

“Specifičnosti nasilja prema ženama u partnerskim odnosima jesu u tome što ih čine muškarci koji govore da te žene vole, muškarci u koje žene imaju poverenja i do čijeg mišljenja je ženama stalo”, pojašnjava Palvoić i dodaje da je zato važno razumeti koliko može biti jak osećaj povređenosti i izdaje kada do nasilja dođe.

Ona naglašava i da nasilje nikada ne počinje, niti se svodi na činove fizičkog nasilja, te dodaje da bi u tom slučaju ženama bilo lakše “da se okrenu i odu”.

“Ali tom prvom šamaru po pravilu prethode, ali ga i prate, različiti vidovi psihološkog nasilja. Pre svega govorimo o taktikama kojima se ženama umanjuje samopouzdanje: ponavljanje da ne vredi dovoljno, da bez njega nije ništa, da ne ume dobro da uradi određene stvari, da je ruzna i tako dalje. Na taj način ona prestaje da vrednuje sebe, i nasilniku je lakše da uspostavi odnos moći i kontrole u odnosu na nju”, ističe naša sagovornica.

Govoreći o različitim vrstama nasilja, Pavlović naglašava da je sekusalno nasilje unutar partnerskog odnosa i dalje tabu trema u našem društvu, te da je i dalje potrebno isticati da “ne” znači “ne” čak i u vezi ili braku.

Marković kao poseban aspekat ove vrste nasilja ostiče i postojanje dece u odnosu, jer ono dodatno vezuje partnere i omogućava “manipulaciju preko dece, nasilje koje se dešava preko dece kao i pretnje da će se ženi oduzeti starateljstvo”, te dodaje da iskustvo sa SOS telefona govori da uz postojanje dece uvek idu i pretnje o oduzimanju starateljstva, kao i pravna borba da se to i obistini.

Nasilnici znaju kakva će biti reakcija društva

Govoreći o uzrocima nasilja u intimnom odnosu i rasprostranjenosti, Pavlović tvrdi da nema nikakvih pravila.

“Nasilje u partnerskim odnosima se javlja u svim slojevima društva, bez obzira na finansijsko stanje, obrazovanje, zloupotrebu supstanci i tako dalje. Manjak resursa unutar zajednice i manjak informacija o tim resursima može doprineti da se žena kasnije obrati za pomoć, ali samo nasilje ne bira konkretne društvene grupe”, pojašnjava sagovornica Danasa.

Kada se govori o uslovima koji omogućavaju javljanje nasilja u intimnom odnosu, iako odluka za vršenje nasilja jeste odluka muškarca, potrebno je sagledati i kontekst u kojem se to nasilje javlja i opstaje.

Marković tvrdi da društveni kontekst i percepcija nasilja bitno doprinosi javljanju nasilja jer tako nasilnici znaju kakva će biti reakcija društva.

“Nije to baš tako da oni to rade i znaju da ih niko neće okriviti, to više funkcioniše na nesvesnom nivou, jer postoji širi kontekst koji održava nasilje”, kaže Marković.

Najpre, ističe ona, kada se govori o fizičkom nasilju stvari su uglavnom jasne jer se o tome govori dosta poslednjih decenija. Ipak, u slučajevima psihološkog, ekonomskog i seksualnog nasilja, ljudi i dalje relativizuju situaciju.

“Ako je u pitanju psihičko nasilje, postavlja se pitanje zašto je to uradio, šta je ona uradila da doprinese tome. Dosta se priča o jednakoj odgovornosti oba partnera. Kada govorimo o seksualnom nasilju, tu definitivno postoji veo srama, zbog kojeg žene ne govore o tome”, tvrdi naša sagovornica i dodaje da nasilnici to znaju, te da se to često percipira kao krivica i odgovornost žene.

Sa druge strane, javljanju doprinosi i način na koji se slučajevi nasilja u intimnom odnosu tretiraju u pravnom sistemu. Zbog toga Marković ističe da čak i kada žene odluče da idu u pravni proces, postoji mnogo primera kada se ništa ne desi, kada ne dođe do pravde, kada procesi traju predugo ili su iscrpljujući.

Iako se ne radi o ovoj vrsti nasilja, Marković ističe slučaj Milene Radulović kao primer tromosti sistema.

“Svi znamo šta se tu desilo, ta situacija je, rekli bismo, vrlo jednostavna u smislu da je Milena bila maloletna, Aleksić je bio profesor, a naše društvo je posebno osetljivo na nasilje sa decom, pa se čini jednostavnim. Ipak, mi i tu vidimo proces koji traje nekoliko godina, vidimo advokate koji nasilni prema ženama koje su u procesu kroz pitanja koja postavljaju i javno sramoćenje. I uz sve to ovaj slučaj je javan”, pojašnjava sagovornica Danasa.

“Pa ne tuče tuđu ženu, tuče svoju”

Slični uzroci nalaze se i iza normalizacije nasilja i činjenice da će ljudi često nasilje nad ženama u intimnom odnosu pripisati privatnosti para, ne mešajući se u njihov odnos.

“To je deo patrijarhalne postavke da su žena, konj i puška u vlasništvu muškarca, sto znači da se i žena posmatra kao predmet, kao objekat bez ličnosti, kojima na milost i nemilost raspolaze vlasnik”, pojašnjava Pavlović.

O takvom razmišljanju, ističe Pavlović, govori i izreka “pa ne tuče tuđu ženu, tuče svoju”.

Ona podseća da do pre manje od sto godina žene u Srbiji nisu imali status građanki i pravo glasa, što znači da se njima trgovalo, da su kao vlasništvo prelazile iz očeve u muževljevu porodicu.

“A kada je nešto objekat, onda je normalno da se prema njemu ponašate kao da nije ljudsko biće. Mnogi od ovih stavova su se promenili tokom godina, ali nažalost, mnogi još uvek opstaju i zato stalno moramo naglašavati da nasilje prema ženama nije privatna stvar”, tvrdi Pavlović

Marković naglašava da termin ”intimno” već asocira na nešto nedostupno javnosti, te da je zbog toga bitno prepoznati karakteristike nasilja u partnerskom odnosu koje ga čine i društvenim pitanjem.

“Ne možemo više govoriti o izolovanim “budalama”, i da je neko jednostavno takav. Nešto postoji u društvu što muško nasilje čini nekom vrstom pravila”, tvrdi Marković i dodaje da je veliko pitanje zašto se uvek umanjuje značaj ženskog iskustva i zašto im se ne veruje.

U prilog tezi da je ova vrsta nasilja pravilo u društvu govori i da je broj femicida skoro konstantan na godišnjem nivou te da sa manjim razlikama uvek broji 27 žrtava.

“Kada se desi femicid i mi vidimo da pravni sistem ne reaguje adekvatno i da je teško da se dobije maksimalna kazna, jer po našem Krivičnom zakoniku ukoliko je postojala bilo kakva vrsta nasilja pre samog ubistva, to se vodi kao teško ubistvo, što znači minimum deset do 40 godina ili doživotna kazna”, pojašnjava sagovornica danasa i dodaje da se ovakve kazne retko dobijaju, te da počinioci najčešće dobijaju minimalnu kaznu zbog olakšavajućih okolnosti.

“Da se postidimo i učinimo sve da svaka žena živi bezbedno”

Imajući u vidu navedene probleme sa kojima se žene suočavaju prilikom nasilja u intimnom odnosu, rešenje bi moralo da obuhvata sve sfere od obrazovanja, preko medija pa do zakonodavstva i primene zakona.

Marković tvrdi da za ove probleme postojeći zakoni nisu loši jer su u zakonima o porodičnom nasilju i nasilju nad ženama učestvovale feministkinje, te da bi pitanje seksualnog nasilja moglo da se razmotri jer “se u našem Krivičnom zakoniku silovanje vodi kao napad koji podrazumeva silu. Tako da bi žena morala da dokaže postojanje otpora kako bi dokazala silovanje”.

“Što se tiče ostalih stvari i kada je fizičko nasilje i femicid u pitanju, imamo zakone koji su okej, ali jeste pitanje volje za sprovođenjem. Naravno da bi žene bile osnažene da o tome govore i da prijave, ceo pravni sistem bi trebalo da se prilagodi tome da taj događaj vidi kao traumatski za ženu”, naglašava naša sagovornica.

Pavlović takođe ističe značaj adekvatne primene zakon kao jednu od značajnih stvari kada se govori o sprečavanju nasilja nad ženama u intimnom odnosu.

“Zakonske kazne imaju svoj preventivni karakter, ali mi znamo da visina kazni propisana zakonima ne odgovara onome što sudovi propisuju u praksi, tako da ne možemo govoriti o tome da će uslovne, oslobađajuće ili sramno niske kazne ikoga odgovoriti od činjenja nasilja”, tvrdi Pavlović.

Ona ističe i da dokumenta UN jasno govore da nasilje prema zenama predstavlja “istorijski nejednak odnos društvene moći između muškaraca i žena”.

“To znači da je u korenu nasilja neravnopravan odnos moći u svim sferama društva na kome moramo raditi kako bismo dugoročno govorili o prevenciji”, pojašnjava Pavlović i dodaje da je pored toga nužno iskoreniti i rodne stereotipe iz medija, obrazovanja sporta, te u obrazovni sistem uvesti teme prava i slobode žena.

Marković je saglasna u oceni da se ovim problemom mora baviti na društvenom nivou, ali ističe da mora postojati volja i na institucionalnom nivou “da se sistem i rekacija na nasilje prilagodi ženi koja je u tom procesu žrtva”.

“To bi zahtevalo od sistema da se prilagodi ženi. Kako da ostavljanje izjave ne bude nešto što mora da radi seda, puta? Samo kada prijavljuje nasilje mora da prođe nekoliko tačaka da bi to ušlo u zapisnik i da bi se pokrenulo nešto. Znači treba da se što više ide ka tome da se taj proes olakša”, tvrdi Marković.

Govoreći o prevenciji ona ističe da bi se pored edukacije javnosti i osnaživanja žena, u tom procesu moralo baviti i muškarcima, na čemu se, smatra ona, trenutno ništa ne radi.

“Generalno je neophodno da se počnu preispitivati obrasci koje smo naučili poput toga da je nasilje odgovor. Sve ono što oblikuje nekako i mušku ulogu u društvu, i nasilje i agresija i sve ostalo. To bi možda trebalo kroz školski sistem da se uradi, na primer seksualno obrazovanje jeste nešto gde se mogu provući ove teme”, kaže Marković i dodaje da je to značajno jer je seksualno nasilje stvarnost za devojčice, ali se o njemu nigde ne priča.

Prevencija se, smatra naša sagovornica, tiče edukacije, razgovora o bitnim temama, ali i o skidanju stigme i srama sa njih.

“Ne kažem da žene tek tako treba da odlaze i pričaju o tome, to može biti retraumatizovanje i za njih. Prosto treba da posotoji neka svest i znanje o tome kome mogu da se obrate poput Autonomnog ženskog centra ili drugih organizacija koje mogu da im pruže neku vrstu podrške”, pojašnjava Marković.

Govoreći o tome šta drugi mogu uraditi da olakšaju borbu koju vode žrtve nasilja, Pavlović kaže da “svi mi ostali možemo, i moramo, pre svega da verujemo ženama i da slušamo šta govore. Da se postidimo što je tako i da učinimo sve što možemo da svaka devojčica i žena žive bezbedno i slobodno”.

Marković zaključuje da je na kraju obrazovanje o ovim temama jako bitno, “jer to ne treba više da bude tabu tema, ne treba da bude tema kojom se bave “lude feministkinje”, već je to tema za sve nas”.