Kada je Džordž Majkl bio, kako je sam opisao – blizu smrti od upale pluća pošto se razboleo tokom turneje 2011. godine, život su mu spasli lekari u austrijskoj bolnici. Jedan od lekara je profesor dr Kristof Zilinski, poznati evropski onkolog, koji će onako usput reći da je lečio poznatog pevača. Profesor Zilinski (Christoph Zielinski) direktor je Centralnoevropskog centra za rak u Beču i medicinski direktor na Wiener Privatklinik, gde na lečenje odlaze i pacijenti iz Srbije. Takođe je predsednik Centralnoevropske kooperativne onkološke grupe – CECOG koja sprovodi klinička ispitivanja u zemljama Centralne i Jugoistočne Evrope, njegov H-indeks je 89 a citati naučnih radova čiji je autor prelaze 34.000. Za Nedeljnik je pričao o najnovijim terapijama i pomacima u lečenju raka, sa fokusom na rak dojke i pluća, koji su njegova specijalnost.
Zašto pacijenti iz Srbije najčešće dolaze na kliniku i šta to ona nudi a da nije dostupno u Srbiji, na primer?
Pacijenti iz jugoistočne Evrope dolaze ovamo jer imamo tu prednost u Austriji da su dostupni lekovi koji su registrovani od Evropske agencije za lekove koja je centralno telo za registraciju Evropske unije, kojoj se njihove kompanije za lekove obraćaju ako imaju novo jedinjenje čiju efikasnost moraju da dokažu. Srbija nije deo toga.
Dakle, jedina, jedina šansa da Srbija može da preživi jeste da postane deo Evropske unije. Žao mi je što to kažem. Odluka posle toga da li se lek koristi u nekoj zemlji je nacionalna odluka, jer je pitanje refundacije, da li je zdravstveni sistem spreman da plati za ovaj lek. I to je nešto gde se donose lokalne odluke. Dakle u Austriji imamo veoma brzu registraciju, koja traje otprilike 100 dana što je slično drugim zemljama kao što su Nemačka ili Francuska.
A postoje zemlje, naravno, u kojima se odluka ne donosi 100 dana, već 10 godina. Činjenica je da zemlje u kojima se ove odluke o nadoknadi novca donose brzo i naširoko imaju najmanji mortalitet od raka.
Tako, na primer, Francuska, Nemačka, Austrija i Švajcarska su uvek među prve četiri kada govorimo o preživelima od raka u Evropi.
Rekli ste mi pre tri godine da je lečenje raka politička odluka. Da li i dalje stojite pri tome?
O, da, veoma. Ali to nije samo politička odluka. Mislim, kada pogledate druge zemlje, kao na primer Sjedinjene Države, gde je sada đavo prerušen, to je takođe upitno. U SAD lekove brzo registruje Uprava za hranu i lekove (FDA), koju upravo sada demontira ovaj genije koji je tamo. Problem je u tome što pristup vrlo često zavisi od finansijske mogućnosti pacijenta. I otprilike tri četvrtine, 75% svih ličnih bankrota u SAD je zbog raka, jer pacijenti ne mogu da plate za to.
Ili ako to mogu sebi da priušte, oni se preopterećuju, ovo prenapreže njihove finansijske mogućnosti. Veoma smo koncentrisani na oligarhe i avione, ali u stvari, većina ljudi nema toliki prihod, i stoga je bolest kancera velika, velika katastrofa.
Rak dojke je najčešće dijagnostikovan maligni tumor kod žena. Šta inovativna terapija donosi pacijentima sa karcinomom dojke kada je u pitanju preživljavanje i kvalitet života kod metastatskog karcinoma?
Smrtnost od raka dojke je opala za 44% od 1989. do sada. Dakle, 50% manje žene umiru od raka dojke, što je enormno, zar ne? Zbog ranog otkrivanja s jedne strane, ali s druge strane i zbog lečenja, pre i posle operacije. Takođe za metastatsku bolest imamo mnogo novih jedinjenja. Za hormonski zavisne karcinome, imamo određenu količinu jedinjenja koja deluju izuzetno dobro. I za drugu vrstu raka, koji čini 15% svih karcinoma dojke, koji se naziva HER2 nezavisni, imamo dosta jedinjenja koja deluju izuzetno dobro. Nije tako sjajno kod trostruko negativnog karcinoma dojke, gde ne razumemo biologiju. Tu još uvek zaostajemo, ali opet imamo antitelo koje se takođe prilično lepo razvilo i koje možemo dobro da iskoristimo u lečenju. To je prilično veliko otkriće.
Sada i imunoterapija ulazi u oblast raka dojke gde nije bila toliko prisutna tokom prethodnih godina i imamo dokaze da takođe funkcioniše, posebno kod trostruko negativnog raka dojke, zajedno sa hemioterapijom.
Rak pluća je najčešće dijagnostikovana vrsta karcinoma kod muškaraca, koliki su tu pomaci u lečenju?
Ako postoji jedna jedina bolest koja pokreće ili koja uzrokuje smrtnost od raka, to
je rak pluća. To je prvo zbog njegove visoke prevalence. Karcinom pluća je veoma čest, a postoje zemlje gde rak pluća čak nadmašuje slučajeve raka dojke kod žena. To je zbog pušenja i loših navika.
Ali kažu neka istraživanja da mladi sada manje puše.
Ne, oni više puše. To nije istina.
Vejpuju?
Tačno. Jedan deo namera duvanskih kompanija je da nateraju decu da zavise od nikotina. Nikotin je kao droga koja vas čini zavisnim. Dakle, ovo nije šala. I dešavaju se stvarno loše stvari. Kao da mala deca budu zavisna od toga.
Opet, imamo, kod žena povećanje incidenata raka pluća. Druga stvar je da veoma dugo nismo imali lek za rak pluća ili nikakav značajniji tretman za rak pluća. Pacijenti sa karcinomom pluća sa veoma velikom verovatnoćom reaguju na imunoterapiju, kod otprilike 30% svih karcinoma pluća, a oko 40% ovih pacijenata živi pet godina i više, što je ogroman napredak.
Postoji veliki napredak sa jedne strane, i postoji jedna stvar koju moram da kažem – veliki je izazov za političare da omoguće pristup ovim lekovima. Dok političari oklevaju, ljudi umiru od bolesti jer ne dobijaju lekove. Nema mesta cinizmu u lečenju bolesti raka.
Vidite veliki jaz u lečenju raka?
Da. Veoma. Vidimo mnogo velikih praznina u dijagnostici i tretmanu. Imam najveće poštovanje prema lekarima koji se zaista trude najbolje što mogu, daju sve od sebe. A ako nemate alat, možete biti Mikelanđelo, ili ako nemate mermer, ne možete napraviti Pijetu.
I to je njihov problem. Nemaju mermera.
To je politička odluka. Žao mi je, ali to je činjenica.
Beleži se porast raka kod mladih odraslih između 18 i 39 godina. Šta su razlozi?
Postoji nekoliko stvari koje se moraju reći u ovom kontekstu. Prvi je, naravno, da mi zapravo ne znamo koji su faktori rizika raka, kako se oni zaista mogu definisati. Ono što imamo i ono što znamo je da su, naravno, određene vrste ponašanja štetne – prekomerna težina, nedostatak fizičke aktivnosti, određene prehrambene navike… Vidimo naravno mlade pacijente koji imaju sve ove štetne faktore koji ih nekako identifikuju i to je verovatno razlog zašto se sve ovo dešava.
Koji su najveći izazovi sa kojima se trenutno suočavaju onkolozi, u pogledu istraživanja i lečenja pacijenata?
Otpornost na tretman je najveći izazov sa kojim se suočavamo.
To je naš najveći problem, što mi dajemo tretmane i bolest reaguje na ovaj tretman, a onda iznenada klik, bolest evoluira jer je stekla otpor prema ovom
tretmanu. I to je slučaj u hemioterapiji, u preciznoj medicini, u imunoterapiji, sa svim tretmanima koje imamo.
Koji su pristupi koji najviše obećavaju za individualizovane tretmane raka?
Morate biti u mogućnosti da imate molekularnu dijagnostiku. I druga stvar koja je podjednako važna, naravno, jeste posledica, jer ako imate molekularnu dijagnostiku, a nemate lek koji bi se bavio ovakvim ishodom molekularne dijagnostike, onda ne morate da pravite molekularnu dijagnostiku jer je to ionako beskorisno, zar ne? Ili odete u inostranstvo i dobijete lek.
Da li su vakcine protiv raka budućnost lečenja i kada očekujete da će ih biti još?
Postoje preventivne vakcine, zato što znamo da određeni virusi proizvode rak, kao na primer HPV vakcina. Postoje zemlje u kojima je stopa vakcinacije veoma visoka, kao na primer u Škotskoj, i veoma niska stopa, skoro nestanak raka grlića materice. Ali rak grlića materice je veliki problem u jugoistočnoj Evropi. To vidimo prilično često, što ne vidimo u drugim oblastima u Evropi. To su seksualne navike s jedne strane. Sa druge strane, nema zaštite i to je rezultat.
Jedna stvar je profilaktička vakcina protiv određenih virusa ili vakcina za hepatitis B, na primer protiv hepatocelularnog karcinoma.
Opet, nema vakcine protiv hepatitisa C, što je i dalje problem.
I treće, što je još jedan aspekt, jeste vakcinacija kada se tumor pojavi. Postoje studije koje se trenutno vode, upravo u ovom kontekstu, ali ne mogu da odgovorim da li će ovo biti uspešno ili ne. Zato što nam nedostaju ova klinička ispitivanja.
Kaže se da će rak postati hronična bolest. Ljudi se pitaju kada će se to desiti.
Kod određenih bolesti, imamo to već sada. Na primer, kod određenih slučajeva metastatskog raka dojke gde možemo da ga pretvorimo u hroničnu bolest. Ako imate hormonski zavisni rak dojke, onda možete da primate lekove koje možete uzimati mesecima ili godinama a da rak miruje. To je stvarno život sa rakom i uzimate samo tablete.
Ista stvar je i u određenim slučajevima raka pluća. Imamo preciznu medicinu i možemo da prepišemo određene tablete, a pacijent može da živi sa ovom vrstom tumora čak i godinama, i da nestane. Neki drugi kanceri nemaju ove mogućnosti. Razlog je zato što ne razumemo biologiju svih karcinoma.
Ali jednom kada saznamo biologiju bolesti, možemo lako da je lečimo. I zato smo toliko smo zavisni i klinički od onoga što se dešava u bazičnoj nauci, u laboratorijama koje nam zaista pomažu da razumemo kako bolest funkcioniše.
Kako vidite budućnost lečenja raka u narednih 10 do 20 godina?
Mislim da ćemo stići do tačke u kojoj ćemo biti bez hemioterapije. Imunoterapija, kombinovana imunoterapija, ciljani tretmani… Antitela koja prenose citotoksični lek do cilja i to je veliko, veoma veliko. Obećava.
NASLOVNA STRANA NOVOG BROJA NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 03. APRILA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Post Views: 34
