Među današnjim Srbima, istinsko poznavanje prošlosti je najvećma oskudno. Oskudno i iskrivljeno. Uglavnom se zasniva na predrasudama, poluistinama, nepouzdanim tumačenjima, samozavaravanju. Naš doživljaj istorije prepun je simpatija i antipatija, površne subjektivnosti i ogromnog neznanja. Rečeno vredi za običan svet jednako koliko i za istoričare po struci. Ovi drugi, ako nešto i znaju, malo toga su kadri razumeti. Platonovom izrekom: „Oči imaš konja da vidiš, ama uma nemaš konjstvo (ideju konja) da shvatiš.“
Čast izuzecima.
Odavno se u ovom narodu čeka svetski moćnik, globalni mesija, svemogući vasileus, koji će Srbima i njihovim interesima priteći u pomoć. Čijim će silnim delovanjem, jednim jedinim potezom, biti ostvarene srpske aspiracije. I srpska snoviđenja. Megalomanska. Mitomanska. Uobražena.
Ali, avaj, uzalud! Svakog puta kad ovdašnje nade u ovom pogledu porastu do pogubne nerealnosti, naiđe razočaranje. Teško razočaranje. Onaj u kog su se Srbi uzdali, onaj kom su verovali bezuslovno, okrenuo je ćurak i poveo politiku suprotnu srpskim projekcijama i srpskim maštarijama. I tako ukrug. Začaran krug. Decenijama.
Evo i sad, svedočimo toj nenormalnoj euforiji pobedom Donalda Trampa na predsedničkim izborima u SAD. U pustoj želji za promenom naše gubitničke pozicije u pobednički pohod. I to preko noći, po mogućstvu.
No, kako stvari uistinu stoje? Čemu nas naša istorija u poslednja dva veka i jednu četvrt uči o držanju svetskih velmoža prema Srbiji i Srbima? Da li smo stvarno, bilo kad u tom periodu, imali nekog ko je bio naš prijatelj, izbavitelj i zaštitnik? Da li uopšte takvi odnosi, bazirani na emocijama i ličnoj bliskosti, u stvarnom svetu postoje? Robujemo li zabludi i sopstvenoj uobrazilji ili ta naša stoletnja žudnja poseduje nekakvo istorijsko utemeljenje? I, najzad, sme li jedan zreo narod i jedna zrela država svoju dobrobit temeljiti na jednoj takvoj pretpostavci?
Eto teme za ovaj napis.
Prva od tih srpskih samoobmana o sopstvenom istorijskom iskustvu jeste – ruski car. To imaginarno biće, mitskih moći, što stoluje u dalekom Petrogradu, što voli Srbe i spasava ih iz svake nevolje i problema, što priskače kad je najteže i podržava srpske nacionalne vizije i glavnu ulogu u jugoistočnoj Evropi.
Činjenice, nepobitne i jednostavne, kazuju da je od kraja osamnaestog veka do 1917. Rusijom vladalo, ni manje ni više, nego šest imperatora iz dinastije Romanova: Pavle Prvi (1796–1801), Aleksandar Prvi (1801–1825), Nikolaj Prvi (1825–1855), Aleksandar Drugi (1855–1881), Aleksandar Treći (1881–1894.) i Nikolaj Drugi (1894-1917). Uzgred, trojica su stradala nasilnom smrću: Pavle Prvi i Aleksandar Drugi u zavereničkim atentatima, Nikolaja Drugog su pogubili boljševici. Koji je tačno od pobrojanih ruskih vladalaca bio taj srpski anđeo čuvar,
nije sasvim jasno. U sadašnjem doživljaju rusofilstva, činjenice ionako nemaju osobitu težinu. Ni težinu, ni značaj. Svedočenja starijih hroničara naše povesti, savremenika i očevidaca, govore o Karađorđevom gnevu i frustraciji držanjem ruskog cara prema srpskim ustanicima, njihovim ciljevima i njihovoj borbi.
Upamćene su ove reči vrhovnog vožda Prvog srpskog ustanka:
„Bolje bi mu bilo, po duši ga, da mi šilje topove i đulad, puške i džebanu, no što mi šilje ovog svog poslanika, ovog smutljivca Rodofinikina, što jedno zbori, drugo duma, a treće dogovara.“
Radilo se o Aleksandru Prvom.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 12. DECEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Post Views: 7
