Зашто Нанајци имају само 30 презимена?
Живот

04 фебруар 2022


Јекатерина Синељшчикова

Дмитриj Коробеjников / Sputnik

Овај малобројни народ некада давно је подељен, тако што је преко територије коју насељавају повучена државна граница. Тако их је у Русији остало још мање. Шта се зна о занимљивом нанајском народу?

В. Солдатов / Союз фотохудожников России / Russia in photo

О Нанајцима постоји много занимљивости. На пример, некада су их звали рибокожци, јер су носили одећу од рибље коже. Данас таква ношња Нанајаца кошта око 2.500-4.000 долара. Или: за покојника Нанајци су правили прслук са симболичним приказом цревног тракта и њему у част малу дрвену лутку коју су хранили још годину дана после смрти покојника. Најзад, једна занимљивост се тиче нанајских презимена. Данас их, наиме, има само 30.


Јавно власништво

Нанајци су, као и многи други представници малих народа Русије, данас готово у потпуности асимиловани са Русима. Ретко ко зна, а још ређе користи нанајски језик у свакодневном животу. Ипак, они су и даље староседелачки становници Далеког истока и ова земља је била њихова пре доласка Кинеза, а затим Руса.

Ко су „људи земљеˮ?

В. Солдатов / Союз фотохудожников России / Russia in photo

До данас је за истраживаче тајна како су настали Нанајци. Једни сматрају да су преци Нанајаца најпре настањивали територију Манџурије (данас је то североисток савремене Кине), а затим прешли у област доњег тока Амура и долине реке Усури. Други, као што је етнограф Лав Штернберг, сматрају да је нанајски народ настао као мешавина различитих племена. Ову верзију је потврдила генетска анализа Нанајаца. Испоставило се да се различити нанајски родови изузетно међусобно разликују по етничком саставу: неки генетски потичу из Кине, а други од Турака, Монгола или Тунгуза.


Јавно власништво

И мада прво спомињање нанајског насеља у Русији потиче из XVII века, они на овој земљи живе од давнина. Дословно „нанајˮ се преводи као „човек земљеˮ. У време руске колонизације називали су их „инородциˮ (у значењу: представници неруске народности), а данас падају у „мале народеˮ, што се односи на бројност етничке групе, а не на њен значај.

В. Солдатов / Союз фотохудожников России / Russia in photo

Према попису становништва из 2010. године у Русији живи 11.671 Нанајаца. Још 4.600 Нанајаца нашло се на територији Кине после Пекиншког споразума из 1860. године, који је повукао државну границу дуж река Амур и Усури и тако рејон на којем је овај народ живео поделио између Русије и Кине.

Шаман са псом и украдене душе

В. Солдатов / Союз фотохудожников России / Russia in photo

Када су Руси стигли на Далеки исток, староседеоцима су понудили следећи избор: да прихвате руску власт или напусте те крајеве. Нанајци су изабрали да остану на својој земљи. Данас преко 92% руских Нанајаца живи у Хабаровском крају: у самом Хабаровску и селима на обе обале река Амур и Усури, које су од Хабаровска удаљене око 4 сата вожње.

Поново је Нанајцима постављен ултиматум, када су их у другој половини 19. века преводили из паганства у православље. Нанајска религија била је анимистичка, са духовима природе комуницирали су преко шамана и уз помоћ паса. Веровали су да су пси проводници и помоћници помоћу којих шаман проналази „украденеˮ људске душе.

В. Солдатов / Союз фотохудожников России / Russia in photo

О душама мртвих бринули су на специфичан начин. Мртвацу су надевали прслук са орнаментима у облику стилизованог цревног тракта, како би душа могла да дише и да се храни. Код ногу, поред пета, у гроб су стављали камен, како се покојник не би подизао до света живих. Са истим циљем покојника су износили из куће кроз пробијен отвор или прозор, али ни у ком случају кроз врата, како не би пронашао пут кући. Веровали су да душа умрлог током годину дана „живиˮ у малој лутки од дрвета, која се назива „панеˮ. Сваког дана лутку су хранили, а годину дана касније шаман је слао душу у загробни свет. До краја 19. века Нанајци су своје преминуле сахрањивали у надземним „кућамаˮ, а касније су почели да их полажу у земљу.

В. Солдатов / Союз фотохудожников России / Russia in photo

Традиционалну ношњу Нанајаца чини огртач оријенталног типа на закопчавање и панталоне, извезени орнаментима који увек нешто значе: заштиту од злих духова, добро здравље, богат улов и слично. „Видите овај прслук? Сама сам га сашила. Он је намењен да растерује зле духове. Што је на њему више металних украса и што они више звецкају, то боље. Мада су се раније ти прслуци носили испод одеће, сада је обичај да се носе прекоˮ, каже Јелена из села Сикачи-Аљан.

Многи савремени Нанајци имају две вере. Одлазе у православну цркву, али истовремено хране духове реке „за срећуˮ и за сваки случај остављају новчиће код „севенаˮ, ритуалне скулптуре.

Како изабрати презиме?


Јавно власништво

Када је дошло време да добију совјетске личне карте, Нанајци су морали први пут у својој историји да добију презимена. Све до 1974. године они их, наиме, уопште нису имали. Документ који је обавезивао целокупно становништво земље (осим војника) да имају личне карте, појавио се пола века након формирања СССР-а. Тада су Нанајци за себе смислили нанајска презимена, водећи се разумљивом логиком. Као презимена су узели називе родова којима припадају. Тако смо добили само 30 нанајских родова-презимена: Посар, Аимка, Дигор, Нуер, Јукомзан итд.

Највећи род су Бељди. А најпознатији припадник овог рода је певач Кола Бељди (1929 – 1993). За песму „Одвешћу те у тундруˮ певач је освојио награду у главном програму Међународног музичког фестивала у Сопоту (Пољска), након чега је током многих година био на турнејама, обишавши 46 земаља света. Текст песме посвећен је животу у тундри и узгоју ирваса, мада Нанајци никад нису живели у тундри и нису гајили ирвасе.


Јавно власништво

Нанајци су рођени риболовци. У Амуру живи око 140 врста рибе. Чак пет месеци нанајског календара носе имена по рибама.

Нанајац 21. века


Дмитриј Коробејников / Sputnik

Куће и свакодневица савремених Нанајаца мало се разликују од типично руских. Интернет, бела техника, аутомобили, савремени мотори за чамце, преносни агрегати који им омогућавају да имају струју где год им је потребно. Све то користе Нанајци чак и у најудаљенијим селима. Мада већина њих, а посебно млади и радно способни, не живи више у селима, него у градовима где чине мањину.

„Лепо је бити Нанајац у нанајском селу и ићи у нанајску школу, али мало коме то полази за руком. А када си у целој школи ти једини Нанајац, свако сматра да му је дужност да то напомене. Постоји чак и увреда: Шта си ти, Нанајац?ˮ – објашњава Леонид Сунгоркин, председник Удружења за заштиту културе, права и слобода староседелачких малобројних народа Приамурја.


Сајапин Владимир/Фотохроника ТАСС

Савремени свет утиче чак и на риболов, традиционални начин опстанка тог народа и извор њихове основне хране. У Русији закон прописује који староседелачки народи имају право да лове рибу и у којим количинама. За Нанајце је то 50 килограма рибе по особи годишње, а у случају породице са много деце 100 килограма годишње. То је највећа повољност која је њима пружена, али она, према речима Нанајаца, скоро не функционише. Нанајци у граду не могу то да изведу: они немају ни чамац, ни мреже, сувише су стари или су запослени и немају времена за рибарење. Притом не постоји финансијска компензација за рибу коју нису уловили.


А. Шљахов /Фотохроника ТАСС

„Нанајци, осим тога, имају право на део шуме одакле могу узети дрва за изградњу куће. Али то је такође компликовано, јер им се шума даје негде прилично далеко, уз претпоставку да ће људи сами раскрчити тајгу, посећи дрва, очистити, припремити, превести све те кубне метре и тек онда градити кућу. То није реалноˮ, сматра Сунгоркин.

Али неки Нанајци ипак су пронашли начин да извуку корист из свог порекла. После 2010. године почели су да развијају етнотуризам, претварајући нанајску културу у атракцију за туристе.


Сајапин Владимир/Фотохроника ТАСС

„Посете нанајским насељима су све траженије. Радимо у том правцу од 2016. године и све је више заинтересованих за такве туре. Притом људи долазе са свих страна: и из нашег краја, и из суседних области, па чак и из Москве [од Москве до Хабаровска има 8240 километара] и других западних области Русијеˮ, каже Олга Помитун, представница хабаровске туристичке агенције „Војажˮ.

У нанајском селу туристи имају прилике да гађају из лука, науче да припремају јела националне кухиње, да их пробају, плешу нанајске игре и набаве производе нанајских занатлија.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Најбољи текстови седмице стижу директно на вашу e-mail адресу

Проверите вашу е-mail адресу и потврдите пријаву

')
},
error: function() {
$email.val('');
alert('An unknown error occurred. Try later.');
}
});
}
});

};
initFormSubmit();

$completeButton.on('click', function (evt) {
evt.preventDefault();
evt.window.location.reload();
});
}());
Више занимљивих садржаја пронађите на
Russia Beyond на српскомOriginal Article

(Visited 1 times, 1 visits today)