Rumena Bužarovska, najveća regionalna spisateljica, bila je gošća 19. epizode podkasta “Rosić i drugovi”. Britko i oštro, kao što i piše, Rumena govori o svom prvom romanu “Toni”, o muškarcima u književnosti, o jugonostalgiji, seksualnom zlostavljanju, hororu masovnog turizma, ućutkanim intelektualcima, studentskim protestima i generaciji koja više neće da ćuti.
“Jugoslaviju sam naknadno upoznala, čak nisam dobro govorila ni srpskohrvatski. Gledala sam Branka Kockicu, možda malo i seriju ‘Bolji život’, ali nismo mi bili baš ta tipična jugoslovenska porodica. Takođe, mnogi ljudi iz Makedonije obično imaju neke rođake u Srbiji, u Bosni, u Hrvatskoj, ali mi nismo imali. Moja majka je Grkinja, otac Makedonac i imali smo rođake u Americi i Grčkoj, ali ne i širom Jugoslavije. Tako da sam ja nekako upoznala Jugoslaviju nakon raspada, to jest sad, poslednjih godina. I danas živim u nekom postjugoslovenskom prostoru, pogotovo na književnom nivou…”, ispričala je Rumena.
Šta je uopšte nostalgija?
“Uvek se isto to govori. U svakoj državi je uvek ranije bilo bolje, ali često je to samo zato što su ljudi zapravo bili mlađi i bolje su se osećali. Bolje su izgledali i sad oni često mešaju politiku sa svojim izgledom i zdravljem. Svakako da postoji puno toga što je bilo dobro, ali ne mogu baš da na pravi način pričam o tome zato što mnoge stvari od te Jugoslavije nisam ni doživela. Mi smo imali onu sliku Tita u učionici, imali smo te pesme, tekstove, kao Tito nas stalno gleda bla, bla, bla… Nisam bila rođena kad je Tito umro i sećam se da sam osećala ljubomoru prema bratu koji je bio rođen dok je Tito bio živ. I onda sam sebe pokušavala da nateram da plačem gledajući neku knjigu o Titu koju smo imali u školi kao lektiru. Sedim, pokušavam da plačem. Sećam se te scene zato što sam imala sedam godina. Pustila sam jedva jednu suzu, nije mi to baš išlo.”
Sve podkaste „Velikih priča“ pogledajne na linku OVDE.
Post Views: 43
