Zašto je pirinač u Srbiji dvostruko skuplji nego u V. Britaniji i druge misterije

Poslednjih nedelja je u javnosti pokrenuta priča o maloprodajnim cenama u Srbiji, pisano je dosta, neki trgovinski lanci su izašli sa saopštenjima, udruženje potrošača „Efektiva“ je pozvalo na bojkot pojedinih trgovinskih lanaca perodično i vremenski ograničeno, država se uključila saopštenjem da će se preduzeti mere u cilju ograničavanja cena za odabrane proizvode i donošenje sistemskih mera (doduše ne zna se kojih) za uvođenje reda u ovoj oblasti.

Kao neko ko je pre 12 godina bio na funkciji u Ministarstvu trgovine zadužen za resor unutrašnje trgovine, usluga i zaštite potrošača, mogu reći da su državi prilično vezane ruke zbog ranije donetih zakona koji srpsko tržište definišu kao mesto gde je formiranje cena u trgovini slobodno, a da će se država diskrecionim mehanizmima umešati ako dođe do poremećaja snabdevanja i ugrožavanja prehrambene sigurnosti stanovništva.

Srbija je svoje tržište (kao i susedna Hrvatska koja takođe primenjuje mere bojkota i državne politike) prepustila velikim sistemima, moćnim kompanijama da uređuju snabdevanje. Ne može se reći da je tržište monoplizovano, jer veliki lanci učestvuju u snabdevanju sa nekih 55-60 odsto.

Ali njihova pregovračaka snaga u kreiranju politike nabavke i prodaje je u svakom slučaju takva da se cela situacija može podvesti pod oligopolsku strukturu. O tome sam već pisao, glavni sistemiski problem su ovde dublji i tiče se načina nastupa proizvođača i distributera kod velikih sistema. Mali, usitnjeni i neadekvatno povezani snabdevači su niske pregovaračke moći i predmet su ucene velikih sistema. Za razliku od njih, moćni distributeri naplaćuju svoju tržišnu i marketinšku moć kroz propisane načine i pravila nastupa prema velikim sistemima čime se pokreće „circulus viciosus“ u kome cenu plaćaju slabiji.
Zato imamo anomalije da je otkupna cena povrća i voća u sezoni takva da ih proizvođači demonstrativno bacaju (ranije je bio slučaj javnog prosipanja mleka), kipuju paradajz u potoke i rečice, krompir propada jer nema ko da ga otkupi, dok su cene u maloprodaji bile za potrošače visoke.

Da li Srbija ima najviše cene hrane i pića u Evropi kako se tvrdi nije lako dokazati, ali jedna mala analiza upoređenja cena velikog britanskog i svetski poznatog trgovinskog lanca „Tesco“ (prisutpljeno sajtu 12. marta) sa ključnim trovinskim lancima u Srbiji (pristupljno isti dan) pokazuje mnogo toga.

Autor je odabrao ključne namirnice koje se mogu direktno uporediti. Kod domaćih lanaca uzeti su rasponi cena (cene bez akcijskih ponuda) i dobijeni su manje-više podaci koji se mogu dovesti u visoku korelaciju sa tvrdnjom da su cene u Srbiji među najvišima u Evropi. Naredna tabela to nedvosmisleno pokazuje. Ovde nije bio akcenat na kvalitet proizovda u „Tescu“ i njihovim nacionalnim standardima kvaliteta (što nije bez značaja) i uporednih parametara namirnica koje su predmet ponude domaćih lanaca.

Podaci u najmanju ruku frapatni. Naime, veliki deo uporedivih proizvoda su domaćeg porekla, pedološki i klimatski faktori su takvi da impliciraju i niže troškove, ali je fakat da su uvozni proizvodi u Srbiji skuplji. O tome govori i tabela uvoznih cena namirnica u Srbiju.

Podaci o cenama pojedinih namirnica su u najmanju ruku teško objašnjivi. Cena pirinča u Srbiji je preko dva puta viša nego u „Tescu“. Maslinovo ulje je posebna priča, južno voće takođe. E sada, pošto kupovna moć je takođe glavna determinanta ukupnog nivoa cena, zar je potrebno posebno komentarisati odnos kupovne moći prosečne zarade u V. Britaniji i Srbiji? Pojava niskobudžetnih trgovinskih lanaca nije ni približno dovoljna da naruši postojeću tržišnu strukturu.
Takođe je u Srbiji i aktuelna priča o tzv.’’uvozničkom lobiju’’. Zbog toga su u narednoj tabeli dati podaci o uvoznim cenama odabranih proizvoda po hamonizovanoj carinskoj klasifikaciji i međunareodne baze podataka trademap. Cene su u paritetu DDU (Delivered duty unpaid)-bez plaćane carine i PDV.

Ovi podaci samo delimično objašnjavaju zašto je čokolada u Srbiji gotovo dva puta skuplja nego u „Tescu“, radi se o najkvalitetnijoj crnoj čokoladi sa preko 70 odsto kakoa. Odnos uvozne cene prevedene na kilogram i maloprodajne cene takođe prevedene na kilogram je 1:5 (naravno da ima i izvesnih međufaznih troškova i nameta, ali je odnos sam po sebi dovoljno rečit. Maslinovo ulje takođe, pirinač posebna priča, južno voće, odnos je 1:2. Malo je povoljnija siutacija kod deterdžnata u poslednje vreme ulaskom u široku potrošnju turskih Ariela, Persila i sl. Ovo je samo mali deo karkaterističnih uvoznih proizvoda koji nemaju domaće „paralele“. Posebna analiza će biti posvećena uvozu „brand“proizvoda i kretanja njihovih maloprodajnih cena.

Autor je ekonomista i bivši državni sekretar u Ministarstvu spoljne i unutrašnje trgovine i telekomunikacija

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa