Znam, poštovani čitaoče, koliku buru u našoj javnosti izaziva ovo pitanje. I ovaj čin petooktobarskih vlasti. Upravo zato o tome i pišem. Mi smo, pokazalo se nebrojeno puta, narod veoma sklon subjektivizmu.
Pristrasnosti, jednostranosti, navijaštvu. Još smo skloniji reakcijama i stavovima proisteklim iz emotivnosti ili indoktrinacije. Radije veru poklanjamo predrasudama i samoobmanama no što smo kadri za trezveno i racionalno rasuđivanje.
Činjenice, odveć često, tumačimo u svoju korist. Pozivamo se na one koje nam odgovaraju, to jest za koje živimo u uverenju da nam odgovaraju, one nepovoljne brišemo i potiremo. Ono što priznajemo sebi, negiramo kod drugog.
Ono što je naša vrlina, tuđa je mana. I obratno. Iz te, usuđujem se reći, naopake navike dolaze mnoge naše zablude. I mnoga naša ogrešenja.
***
U Miloševićevom slučaju, najgore je bilo to što je on svoje pogrešne ciljeve hteo da postigne primenom sile, to jest angažovanjem oružanih snaga JNA. Taj ogromni vojni arsenal pokrenut je u sumanutom rušilačkom poduhvatu nasilnog sprečavanja neumitnog raspada SFR Jugoslavije.
Povrh toga, sponzorisao je svakojake paravojne formacije predvođene osvedočenim kriminalcima. U svim tim ratovima, treba ponoviti, Milošević je poražen. SFRJ se definitivno raspala, na njenim razvalinama formirane su nove države od bivših federalnih republika s međunarodnim priznanjem i članstvom u Organizaciji Ujedinjenih nacija. Žrtve Miloševićeve destruktivnosti, ispostavilo se, bili su, pored stotina hiljada nesrba i sami Srbi.
Srpski egzodus iz Hrvatske, kasnije i sa Kosova ostaje kao nemo svedočanstvo Miloševićeve politike. Etničko čišćenje u Miloševićevoj orkestraciji olupalo se o glavu baš Srbima. Možda i više no drugima prema kojima je Milošević takve protivzakonite i nehumane metode primenjivao.
Navodno je branio Srbe, a u stvari je činio teške zločine nad drugima. Najzad, time što je svu vlast držao u svojim rukama i vladao poput tipičnog samodršca, na sebe je uzeo i svu odgovornost. I svu krivicu. Apsolutna vlast – apsolutna krivica.
Njegov režim je bio vinovnik nesreće drugih naroda, ali je bio vinovnik i progona i ubistava svojih političkih protivnika: Slavko Ćuruvija, Ivan Stambolić, dva atentata na Vuka Draškovića. U stvari, Miloševićev režim je uzrok pogibije Zorana Đinđića. Mada, formalno, više nije postojao. Dočim, njegovi pipci jesu. Bila je to, po svemu, osveta za Miloševićevu ekstradiciju. Neoprostiv greh. Glavom se plaća.
Milošević je uporno insistirao na pravu Republike Srbije (i Crne Gore pod njegovim patronatom) na isključivi kontinuitet sa SFRJ. Prethodno je odbijao svaki pokušaj i svaki predlog kompromisnog rešenja. Ignorisao je i mišljenja Arbitražne komisije pod vođstvom francuskog ustavnog pravnika Robera Badentera, formirane u završnici prve Haške konferencije o Jugoslaviji, kojoj je predsedavao Britanac lord Karington (1991).
Miloševićev izbor je bio rat i on tu svoju nameru nije krio. Potcenjivao je i žestinu otpora i, posebno, uticaj međunarodne zajednice. Na oba fronta, pokazalo se, suočio se sa nepremostivim barijerama. I pravnim, i diplomatskim, i faktičkim. No, on je srljao i dalje i dublje, tvrdoglavo ignorišući realnost, neminovnost i spoljašnju konstelaciju snaga. Njegova je politika bila unapred osuđena na neuspeh.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 13. NOVEMBRA NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Post Views: 0
