Зашто је Гогољ спалио други том „Мртвих душа“?
Култура

24 јануар 2022


Александра Гузева

Кира Лисицка (Photo: Legion Media)

Једни претпостављају да је Гогољ спалио скоро завршени други том „Мртвих душа“ у нападу гнева, а други да је то урадио случајно. Наводно је хтео да уништи само првобитне рукописе, али је непажњом бацио у камин и свеске са преписаним томом. Било како било, тај догађај је потресао и самог писца, и он је девет дана након тог догађаја умро.

Чувени руски сатиричар је планирао да своје најпознатије дело напише у три тома, у облику Дантеове „Божанствене комедије“, где ће такође у извесном смислу приказати пакао, чистилиште и рај. Први том се појавио у штампи 1842. године, и он је данас познат као роман „Мртве душе“. А то је заправо био „пакао“, и испао је много добро. Гогољ је у њему приказао читаву лепезу негативних ликова и широк спектар свакојаких порока. Када је прочитао прве Гогољеве главе (које нису ушле у коначну редакцију), велики песник Александар Пушкин је рекао: „Боже, како је тужна наша Русија!“

Да се подсетимо радње: племић средње руке Павел Чичиков доселио се у један градић и представио се као спахија са циљем да буде боље прихваћен у новој средини. Проблем је био у томе што није имао ниједну „душу“, тј. није имао своје кметове (сељаке везане за његове поседе). Одлучио је да се послужи лукавством које му је на неки начин сугерисала руска бирократија. Наиме, сваки спахија је имао списак својих кметова који је обнављан једном у неколико година. Када сељак умре, спахија и даље плаћа порезе на његово име јер се покојник третира као живи кмет све до следеће ревизије. Чичиков посећује редом локалне спахије и моли их да му продају те мртве душе… „Колеге“ различито реагују на тај његов предлог.

Илустрација уметника удружења „Кукриникси“ (Михаил Купријанов, Порфирије Крилов, Николај Соколов) за роман Н. В. Гоогоља „Мртве душе“ (Ноздрев и Чичиков).

Илустрација уметника удружења „Кукриникси“ (Михаил Купријанов, Порфирије Крилов, Николај Соколов) за роман Н. В. Гоогоља „Мртве душе“ (Ноздрев и Чичиков).

Давид Шоломович/Sputnik

Сам Гогољ је своје дело окарактерисао као поему, мада је написано у прози. На поему у њеном античком значењу овде упућује форма, јер се путешествије главног јунака понавља у „круговима пакла“, и он попут Одисеја лута из привиђења у привиђење. Поред тога, у овој „поеми“ су присутне и обимне лирске дигресије на тему Русије и руског народа. Сматра се да је ово дело врхунац Гогољевог стваралаштва и један од најважнијих кључева за разумевање руске душе. Заправо, главни јунак ту и није Чичиков, него Русија.

Чему је требало да буде посвећен други том?

Други део је Гогољ био замислио као неку врсту Дантеовог „чистилишта“, а трећи као „рај“. „Наставак је у мојој глави чистији и величанственији“, написао је Гогољ свом пријатељу Сергеју Аксакову.

Ликови у другом делу више нису толико негативни. „Зашто приказивати једно те исто – сиромаштво и несавршеност нашег живота, ископавајући ликове из забити, из удаљених кутака државе?“ – тако је Гогољ почео други том.

На пример, на самом почетку другог тома појављује се нови лик, Тентетњиков. Он се у животу досађује и не ради ништа, али аутор помиње да је Тентетњиков некада био пун свакојаких снова и планова, и сви они су се срушили због ситничавости и бескорисности његове „службе“, тј. радног места у данашњем смислу.

Н. В. Гогољ, портрет четком Ф. Молера (1840. Третјаковска галерија).

Н. В. Гогољ, портрет четком Ф. Молера (1840. Третјаковска галерија).

Третјаковска галерија

Поред тога, Гогољ је хтео да пронађе и покаже пут који води ка бољитку. На пример, он устима јунака говори како сваки чиновник треба да се ослободи корупције, да вредно ради и не краде, и како је потребно да руководство награђује такве чиновнике.

Док у првом тому Гогољ описује прљавштину и лоше путеве, у другом се практично одушевљава руским пространствима и пејзажима.

Чичиков и у другом тому наставља да посећује спахије и да купује мртве душе, али му је у одређеном тренутку украден ковчежић са свим папирима. Поред тога, сазнало се да је неко пријавио Чичикова због махинација. Тада главни јунак, који у првом делу није испољио нека посебно изражена осећања, пада у очајање и чупа косу. Ту се рукопис прекида, тако да никада нећемо сазнати шта му се даље догодило.

Зашто је Гогољ сматрао да други том није испао добро?

Михаил Петрович Клодт, Крај „Мртвих душа“ (Гогољ спаљује рукопис), уље на платну, 104х83, 1887.

Михаил Петрович Клодт, Крај „Мртвих душа“ (Гогољ спаљује рукопис), уље на платну, 104х83, 1887.

Завичајни музеј Абрамцево

Други том „Мртвих душа“ је последње дело на коме је Гогољ радио. Прошло је неколико година од објављивања првог тома и писац се у међувремену доста променио. Био је у фази духовног превирања и верског преиспитивања праћеног јаким неурозама и нападима „забрињавајућег узнемирења“.

„Питаш ме како ми иде писање ’Мртвих душа’? И иде и не иде. Пишем сасвим споро и то уопште не изгледа онако како бих хтео“, написао је Гогољ свом пријатељу, песнику Николају Јазикову. Душевни немири су знатно отежавали посао. Гогољ више није могао да пише „као у младости, тј. како било, куда ме понесе моје перо“, како је говорио. У сваки редак је улагао велики труд.

Једина особа која је прочитала цео други том „Мртвих душа“ био је протојереј Матеј, са којим се Гогољ дописивао и водио велике и прилично оштре дискусије по разноразним питањима. Матеј је негативно оценио урађени посао и рекао да је написано дело штетно, па је чак замолио Гогоља да уништи рукопис.

Али и сам писац је осећао да други том није испао добро. Приказ негативних ликова и потпуног безнађа је по његовом мишљењу изгледао много боље. „Појављивање другог тома у оном виду у коме је написан пре би нанело штету него што би донело корист“, написао је он у „Одабраним местима из преписке са пријатељима“. „Приказати неколико предивних карактера који испољавају узвишену племенитост нашег соја не води ничему. Оно ће само побудити испразну гордост и хвалисање…“

Николај Гогољ је 24. фебруара 1852. године спалио плод свога рада, тј. скоро завршени други том „Мртвих душа“. Једни претпостављају да је то учинио у нападу гнева, а други да их је спалио случајно. Наводно је хтео да уништи само првобитне рукописе, али је непажњом бацио у камин и свеске са преписаним томом. Било како било, тај догађај је потресао и самог писца, и он је девет дана након тог догађаја умро.

Сачуване главе другог тома су реконструкција на основу пет свезака које нису изгореле. Те разбацане главе су очигледно припадале различитим ауторским верзијама. У њима је било и већих празнина. Поред тога, оне се међусобно разликују и по садржају, и по тону, па чак и по мастилу и папиру на коме су писане. Те странице не могу да пруже заокружену представу о делу, тако да ауторска замисао није до краја разјашњена.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Најбољи текстови седмице стижу директно на вашу e-mail адресу

Проверите вашу е-mail адресу и потврдите пријаву

')
},
error: function() {
$email.val('');
alert('An unknown error occurred. Try later.');
}
});
}
});

};
initFormSubmit();

$completeButton.on('click', function (evt) {
evt.preventDefault();
evt.window.location.reload();
});
}());
Више занимљивих садржаја пронађите на
Russia Beyond на српскомOriginal Article

(Visited 2 times, 1 visits today)