Žan Kokto je imao običaj da kaže da su Francuzi u suštini mrzovoljni Italijani, ali nije mogao da pretpostavi da će se „rođaci s druge strane Alpa“ pokazati kao bolji u vođenju države.
Današnja Francuska je u veoma sličnoj poziciji kao Italija pre 15 godina. Našla se u savršenoj kriznoj oluji sa političkim, ekonomskim i socijalnim „vetrovima“. Deficit je izmakao kontroli, javni dug se udvostručio u prethodnih 18 godina, stigavši na 115 odsto BDP-a, odnosno 3400 milijardi evra, sa velikim rizikom da Peta republika završi u dužničkom vrtlogu, imajući u vidu rast tzv. spreda, odnosno razlike sa Nemačkom u kamatama za plaćanje javnog duga.
Pre velike finansijske krize, 2007. godine, javni dug Francuske bio je na nivou nemačkog, oko 60 odsto BDP-a. U Berlinu su sa rigoroznom fiskalnom i budžetskom politikom držali pod kontrolom javnu potrošnju i zadržali, više-manje, isti procenat javnog duga, dok su ga Francuzi udvostručili.
Nekada se govorilo da je Francuska – Francuska, prevelika da bi mogla da padne, to jest da njena stabilnost u dobroj meri, zahvaljujući predsedničkom sistemu, geopolitičkoj važnosti, vojnim snagama i nuklearnom potencijalu, kreira preduslove da Peta republika ne može da doživi krah. Međutim, veliki dug, deficit i nespremnost da preduzme radikalne i bolne reforme kada je u pitanju javna potrošnja i, posebno, reformisanje penzionog sistema, izložili su je špekulantskim napadima na finansijskom tržištu.
Francuskoj je potreban premijer i vlada koji bi obavili prljavi i nepopularni posao – ono što su uradili premijer Mario Monti i njegova ministarka Elza Fornero. Ironija sudbine je da su reforma penzionog sistema, kresanje javne potrošnje i fiskalne reforme najoštrije kritikovani od strane aktuelne premijerke Đorđe Meloni (zbog tih poteza je izašla iz tadašnje Berluskonijeve jedinstvene partije desnog centra) i vicepremijera Matea Salvinija. Danas upravo Melonijeva ubira plodove posla koji je obavila vlada Marija Montija.
Bivši francuski premijer Bajru probao je da smanji troškove, njegova prethodnica Born koncipirala je penzionu reformu s povećanjem starosne granice za odlazak u penziju sa 62 na 64 godine. Socijalisti nisu želeli da uđu u novu vladu jer su eksplicitno tražili ukidanje penzione reforme. Melanšon i njegovi levi radikali idu dalje – obećavaju da će vratiti granicu za odlazak u penziju na 60 godina.
Problem je što ni penziona reforma Bornove nije dovoljno ambiciozna. Starosna granica za odlazak u penziju morala bi da bude pomerena najmanje na 65 ili čak 67 godina, bez razlike za muškarce i žene. Francuzi najmlađi idu u penziju u EU – praktično sa 60 godina u proseku – i ostaju u njoj preko 25, odnosno gotovo pet godina duže nego što je prosek EU. Imajući u vidu demografske trendove, ekonomski sistem i snagu, Francuska sa postojećim penzionim sistemom sigurno ide ka bankrotu.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 16. OKTOBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Post Views: 0
