Postoji mnogo objašnjenja za kontinuirani uspon Donalda Trampa i nepokolebljivu podršku od strane glasača, čak i dok se skandali i krivične optužbe na njegovo ime gomilaju. Neka od objašnjenja za to što mu ljudi i dalje veruju i daju svoj glas su jaka. Ipak, kako piše Gardijan, postoji jedno koje bi moglo da bude ključno:  Tramp je kralj „ekstrinzičnih“ vrednosti.

Neki psiholozi veruju da se naše vrednosti obično grupišu oko određenih polova, opisanih kao „intrinzične“ i „ekstrinzične“.

Ljudi sa jakim setom intrinzičnih vrednosti skloni su empatiji, intimnosti i prihvatanju sebe. To su ljudi koji vole izazove i promene, zanimaju ih prava i jednakost, bore se za njih i žive ih.

Sa druge strane su ljudi sa spekrtom ekstrinzičnih vrednosti. Privlači ih prestiž, status, slava, moć i bogatstvo. Snažno ih motivišu pohvale i nagrade, ali i bilo kakav vid pozitivnog fidbeka od strane drugih ljudi, posebno od onih koji su na hijerarhijsoj lestvici iznad njih. Skloniju su eksploataciji drugih ljudi, a prati ih neprijstojno i agresivno ponašanje. Malo ih interesuje saradnja ili zajednica. Ljudi sa jakim setom ekstrinzičnih vrednosti skloniji su frustraciji, nezadovoljstvu, stresu, anksioznosti, besu i kompulsivnom ponašanju.

Oličenje svih ovih vrednosti možemo da vidimo u bivšem američkom predsedniku i, po svemu sudeći, budućem Republikanskom predstavniku na američkim izborima 2024. – Donaldu Trampu.

Neki psiholozi veruju da se naše vrednosti obično grupišu oko određenih polova, opisanih kao „intrinzične“ i „ekstrinzične“.

Od tornja u kom je zlatnim slovima urezano njegovo ime do preterinvanja o sopstvenom bogatvstu; od njegovih beskrajnih trijada o „pobednicima“ i „gubitnicima“ do njegove navike da vara u golfu; od njegove ekstremne objektifikacije žena – ne isključujući iz mizogenih komentara ni svoju ćerku – do njegove opsesije veličinom svojih ruku; od njegovog odbijanja javne službe, ljudskih prava i zaštite životne sredine do  ekstremnog nezadovoljstva i besa, koji nisu opali čak ni kada je bio predsednik Sjedinjenih Država, Tramp, možda više nego bilo koja druga javna ličnost u modernoj istoriji, je hodajući spomenik ekstrinzičnim vrednostima.

Ne rađamo se sa nekim vrednostima. One se oblikuju kroz signale i odgovore koje dobijamo od drugih ljudi i običaja našeg društva. Pored toga, oblikuje ih i političko okruženje u kom živimo. Ako ljudi žive pod velom okrutnog i pohlepnog političkiog sistema, skloni su da ga normalizuju i internalizuju, apsorbujući njegove dominantne tvrdnje i prevodeći ih u ekstrinzične vrednosti. To, zauzvrat, omogućava razvoj još okrutnijeg i pohlepnojeg političkog sistema.

Suprotno tome, ako ljudi žive u zemlji u kojoj ne postoji bojazan od siromaštva, u kojoj se društvene norme karakterišu ljubaznošću empatijom i slobodnim iskazivanjem sopstvenih emocija i želja, njihove vrednosti prevagnuće ka intrinzičnom kraju. Ovaj proces poznat je kao „progresivna promena vrednosti“ On deluje na društvenom i individualnom nivou – snažan set ekstrinzičnih vrednosti često se razvija kao rezultat nesigurnosti i neispunjenih potreba, mi to često nazivamo i kompleks niže vrednosti. Ove ekstrinzične vrednosti zatim generišu dalju nesigurnost i neispunjene potrebe.

Tramp, možda više nego bilo koja druga javna ličnost u modernoj istoriji, je hodajući spomenik ekstrinzičnim vrednostima.

Otkako je Ronald Regan došao na vlast, na platformi koja je osigurala da se društvo oštro podeli na „pobednike“ i „gubitnike“, i da sve više ljudi, bez javne podrške, doživi „sunovrat“, politika SAD-a postala je plodno tle za ekstrinzične vrednosti. Kako su demokratski predsednici, nakon Regana, usvojili većinu principa neoliberalizma, „progresivna promena vrednosti“ krenula je još jače. Apel ka ekstrinzičnim vrednostima od strane demokrata, Laburista i drugih, nekada progresivnih stranaka, uvek je samodestruktivan. Istraživanja pokazuju da – što više ljudi idu ka ekstrinzičnom kraju spektra – to su skloniji da glasaju za desničarsku stranku. Otuda možda i objašnjenje, zašto, uprkos svemu, ljudi i dalje glasaju za Trampa.

Ali promena seže dublje od politike. Već više od jednog veka SAD – više nego druge nacije – obožavale su ekstrinzične vrednosti: američki san je san o sticanju bogatstva, trošenju na bahat i bezobziran način i izbegavanju ograničenja tuđih potreba i zahteva. Kao i u politici –  i u popularnoj kulturi prisutni su  toksični mitovi o neuspehu i uspehu: bogatstvo je cilj, bez obzira na to kako se do njega došlo. Rasprostranjenost oglašavanja, komercijalizacija društva i rast konzumerizma, uz opsesiju medija slavom i modom, jačaju ovu priču. Marketinška „promocija“ nesigurnosti, posebno kada se radi o fizičkom izgledu, kopaju rupe u našim psihičkim sklopovima koje možemo pokušati da popunimo novcem, slavom ili moći. Decenijama, dominantne kulturne teme u SAD-u – i u mnogim drugim nacijama – funkcionišu kao savršeni inkubator ekstrinzičnih vrednosti.

Istraživanja pokazuju da – što više ljudi idu ka ekstrinzičnom kraju spektra – to su skloniji da glasaju za desničarsku stranku. Otuda možda i objašnjenje, zašto, uprkos svemu, ljudi i dalje glasaju za Trampa.

Klasičan znak ove promene je individualizacija krivice, koja na obe strane Atlantika, sada dostiže ekstremne forme. Prema krivičnom zakonu koji trenutno prolazi kroz parlament, ljudi „uhvaćeni“ da spavaju na ulici mogli bi da budu uhapšeni ili kažnjeni do 2.500 funti ako se smatraju „smetnjom“ ili ukoliko neko proceni da mogu da prouzrokuju bilo kakvu „štetu“. Prema članu 61 zakona, „šteta“ uključuje čak i loš miris. Teško je znati odakle početi s ovim. Da neko ima 2.500 funti viška, ne bi bio na ulici. Vlada predlaže da se „obezbede“ zatvorske ćelije za ljude koji spavaju na ulici, ali ne i domovi. Možda najvažnije, ljudi se krive i kriminalizuju zbog sopstvene oskudice, koja je u mnogim slučajevima bila izazvana vladinom politikom.

Ovde već pričamo o polarizaciji i podeli. Pričamo o izolaciji i krizi mentalnog zdravlja. Ali ono što leži ispod ovih trendova je promena vrednosti. To je uzrok mnogih naših disfunkcija; ostalo su simptomi.

Kada društvo veliča status, novac, moć i dominaciju, ono je osuđeno na generisanje frustracije. Matematički je nemoguće da svako bude broj jedan. Što više ekonomska elita grabi, to više svi ostali moraju da gube. Neko mora biti kriv za nastalo razočarenje. U kulturi koja obožava pobednike – to ne mogu biti oni. To moraju biti „zli“ ljudi koji teže ljubaznijem svetu, u kojem se bogatstvo distribuira, niko nije zaboravljen i zajednice i životna sredina su zaštićeni.

Oni koji su razvili jak set ekstrinzičnih vrednosti glasaće za osobu koja ih predstavlja, osobu koja ima ono što žele. A to je Tramp. I tamo gde ide SAD – idemo i mi „ostali“.

Kada društvo veliča status, novac, moć i dominaciju, ono je osuđeno na generisanje frustracije. Matematički je nemoguće da svako bude broj jedan.

Tramp bi lako mogao ponovo da pobedi, tako kažu istraživanja, ankete, a tako, naravno kaže i on. Ako se to dogodi, njegova pobeda biće rezultat ne samo rasne rezerve starih belih muškaraca ili njegove „naoružanosti kulturnim ratovima“ ili algoritama i odjecima, koliko god ovi faktori bili važni. To će biti i rezultat vrednosti duboko usađenih tako da zaboravimo da su one zaista tu.

Post Views: 43

Originalni tekst