Umesto „kolektivnog Zapada“, „kolektivnog Putina“, možda bi za Srbiju bilo najbolje da ima „kolektivnog Ružića“. Da sve bude fleksibilnije, adaptilnije, da se crvene linije sa svih strana pomere malkice unazad. Lako je utvrditi da je Branko Ružić realan čovek i političar koji realno postoji. Da nije tako, neko bi pomislio da je Branko Ružić vrhunski programirani politički softver.
Imali su nekad i naprednjaci jedan dobar „softver“, a to je bio „sukob“ Đuke i Zorane (Vladimir Đukanović i Zorana Mihajlović), koji se ciklično, gotovo programirano, pojavljivao.
Čak je delu javnosti „prodata cigla“ da se radi o sukobu nekakve prozapadne i proruske opcije u SNS, o tobožnjem sukobu dogmatske, konzervativne i liberalne neradikalske struje, da je čak to primer nekakvog stranačkog pluralizma mišljenja, ni manje ni više nego otpor jednoumlju. Što danas deluje baš naivno kad se zbijaju naprednjački redovi i kad je i Zorana postala Vučićeva Marija Zaharova, dok ni Đukanović više ne traži „Bruta“ i „brutove“ po stranci jer je bar onaj „Brut“ koga je u kolumnističkoj igri detekcije u „Politici“ Đukanović oštro a stilski raskrinkao, kako mi kaže upućeni naprednjak, u međuvremenu shvatio poruku i dokazao da je lojalista.
Neka buduća politička teorija mogla bi da obradi „slučaj Ružić“ i kao studiju slučaja (case study) političkog umeća, zatvaranja kruga putem političkog slaloma. Sa „suspenzijom“ kao dramskim efektom. Dok je još bio ministar prosvete (pre ostavke), Ružić je u prvoj reakciji nakon masakra u „Ribnikaru“ okrivio i „zapadne vrednosti“.
U sasvim drugom kontekstu, gostovanje na TV „Hepi“ u proputinovskoj emisiji je na neki način potvrda stava o „zapadnim vrednostima“. Što bi opet bio neki otklon od neuspešnih i napuštenih pokušaja da se SPS transformiše u „modernu evropsku levicu“, a što opet u Ružićevom slučaju može da bude, ali opet pašićevski ne mora da znači. Jer, kao što mi reče jedan iskusan čovek, ne bez izvesnog respekta iako prezire SPS – „Ružić je političar“.
Kao ponovo „slobodni socijalista“ kome je istekla šestomesečna stranačka suspenzija, Ružić je prokomentarisao na „Hepiju“ svetsku politiku i naglasio da je Trampov mirovni sporazum za Bliski istok „pozitivan impuls“, da je to „iskorak“. Ružić nije uveren da će se održati mir između Hamasa i Izraela, ali mudro ne isključuje mogućnost i da hoće. Sa N1 sigurno ne bi zvali Ružića da im komentariše stanje u Gazi i Ukrajini.
Ipak, ne treba neke stvari olako okarakterisati kao „Ružićeve sofizme“. Ko pažljivo sluša, može da zaključi da bi nešto od onog što ovaj socijalista govori o stanju u svetu, upravo bilo potrebno u Srbiji. Na primer, da se u politici radi „konsekventno ono što je transakciono moguće“. Ma koliko da je „živopisan lider“ (Ružić je mislio na Trampa). Nije to svakom politikologu lako da formuliše.
Ako je Rusija, kako smatra Ružić, „zadržala istorijski nivo ozbiljnosti“, šta znači za Srbiju „istorijski nivo ozbiljnosti“, i imamo li ga? Pa „sporadična potreba simbolike u politici“, pa „adaptibilnost na revijalnu politiku“. Pa razumevanje dvosmislenosti i kontradiktornosti u politici. Kod Trampa to znači da jedan dan hoće da naoružava Ukrajinu, a drugi da traži od Ukrajine da se odrekne dobrog dela svoje teritorije.
Ili kontradiktornost koju personifikuje nemački kancelar Merc, a koja se ogleda u tome da Evropljani ne mogu istovremeno da se naoružavaju i ratuju protiv Rusa i da zadrže dostignuti životni standard. Kao što ni građani Srbije (ovo sad nije rekao Ružić, već su to nalazi istraživanja „Demostata“) ne zaključuju u dovoljnoj meri da njihov životni standard uveliko zavisi od njihovih geopolitičkih orijentacija. I da je hipokrizija navijati za Putina, a istovremeno putovati i letovati u NATO zemljama, istovremeno ohrabrivati decu da umesto ruskog uče jezike s kojima bi mogli da žive i rade u NATO zemljama.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE OD ČETVRTKA, 23. OKTOBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NSTORE.RS
Post Views: 51
