IgaBiva
Da li su velike dvorane mesto za niskobudžetne filmove? Odgovor može vući na obe strane, ali ono što nam je u ovom hororu ponudio reditelj Rhys Frake-Waterfield nipošto ne ide u prilog premisi da se među “malim” filmovima mogu kriti i filmovi dostojni svog dugotrajnijeg postojanja. Baš užas…
Priča o ovom filmu dotiče se i fenomena zaštite autorskih prava čuvenih književnih dela, pošto su 2022. godine prestala da postoje za omiljenu dečju knjigu “Winnie the Pooh“, prvi put objavljenu još 1926. godine, a čiji je autor A. A. Milne, ujedno čineći i sve likove iz ove nedužne maštarije “javnim dobrom”, odnosno podložnim za upotrebu po bilo kom osnovu. Zato se Frake-Waterfield brže-bolje prihvatio posla i odlučio da glavne likove iz knjige, dečaka Robina, te njegove životinjske drugare Vini-Pua i Piglita, iskoristi za svoj horor, prvog kao “sporednog” junaka, a ostalu dvojicu kao krvožedne slešer-manijake, koji idu okolo i kasape slučajne prolaznike.
Nekadašnji dečak Robin, sada je odrastao čovek i na početku filmu vodi svoju “draganu” u mračnu šumu da upozna njegove drugare iz detinjstva, Vini-Pua i Piglita, za koje ona veruje da su samo stvorenja iz mašte. Ali, nisu. Već su besni jer ih je Robin sve ove godine ostao same u mračnoj šumi, pa su morali da se snalaze kako zunaju i umeju, sejaći smrt kako stignu i hraneći se ostacima ljudi na koje naiđu. Onda se tu pojavljuju i neke devojke, njih pet, koje baš tada požele da provedu vikend u staroj kući pored inkriminisane šume. Počinje ubijanje na sve strane…
Nasuprot mogućem i dobrodošlom prigovoru o moralnoj opravdanosti ovakvog “pretakanja” omiljenih junaka iz dečje literature u krvožedne nakaze, ostaje sasvim vidljivo da su autori Winnie-the-Pooh: Blood and Honey krajnje nevešto upropastili doživljaj koji je mogao da bude i potpuno drugačiji od izazivanja prave mučnine zbog izgubljenog vremena (srećom, film ne traje čak ni onih magičnih 90 minuta). Svi likovi, do i onog najmanjeg, totalno su “neobrađeni”, tako da je film komotno mogao i bez bilo kog postojećeg – ne bi se primetilo. Vini-Pu i Piglit, kao krvožedni negativci, zapravo, loša su kopija Majkla Majersa iz serijala Halloween, a o ostalim likovima uopšte i ne treba trošiti reči – oni su, uprkos svom postojanju – skoro nevidljivi i gotovo bespotrebni. Da sve bude još gore i sam kraj je – antiklimaks, a o njegovoj svrsi dovoljno je reči da Frake-Waterfield već radi na nastavku maštovito naznanom “Winnie-The-Pooh: Blood and Honey 2” (nažalost, ova godina “počastvovala” nas je i s njegovim akciono-kataklizmičnim, takođe niskobudžetnim Firenado).
Pa, ako vam sve ovo što sam rekao nije dovoljno, neka neku “vodilju” predstavlja i to što Winnie-the-Pooh: Blood and Honey na sajtu “Rottettomatoes” ima ocenu – pet odsto!?
Užas – bukvalno.
Filmovi poput Red Riding Hood, Snow White and the Huntsman ili Hansel & Gretel: Witch Hunters jesu za “ovo” – remek-dela, a čak i dosadni Gretel & Hansel ima više smisla po pitanju opravdanosti postojanja. O Mad Heidi ne vredi ni govoriti – to je nedosanjani san čoveka po imenu Rhys Frake-Waterfield. Zapamtite to ime i – izbegavajte!
