„Vratimo našu zemlju“: Bivši britanski premijer Gordon Braun u autorskom članku za Gardijan uoči izbora u Velikoj Britaniji

Koliko me sećanje služi našu zemlju definišu ono što bismo mogli nazvati tri osnovne istine za koje smatramo da su britanske: prvo, naša privrženost slobodi, toleranciji i vladavini zakona; drugo, naš instinkt za pravednošću; i treće, kao ostrvska i trgovačka nacija, naša posvećenost angažovanju sa svetom.

I dok je u žaru izborne bitke teško videti dalje od tvrdnji i protivtužbi o porezima, potrošnji i migracijama, jasno mi je da je 4. jula daleko mnogo više u pitanju od onoga što pišu dnevni novinski naslovi, ukazuje u autorskom članku za Gardijan Gordon Braun, premijer britanije od 2007. do 2010.

Pošto su, nastavlja, predrasude Najdžela Faraža i njegovih pristalica dominantne u desničarskim razmišljanjima i truju nacionalnu debatu, za ove tri definišuće britanske vrednosti, za koje verujem da on i njegovi saputnici ne uspevaju da se izbore, treba se boriti.

Dok se Faraž sa zakašnjenjem odrekao rasističkih stavova nekoliko kandidata Reform UK, on je odbio da protera Iana Gribina, koji je rekao da bi Britaniji bilo bolje da je „prihvatila Hitlerovu ponudu o neutralnosti“.

Gribin je kasnije rekao: „Izvinjavam se zbog ovih starih komentara i bezrezervno ih povlačim“, ali su njegove primedbe već bile uveličane zvaničnim odgovorom stranke da je „istorijska perspektiva onoga što je Velika Britanija mogla da uradi 30-ih… verovatno istinita“.

Faraž i prijatelji pišu novu i potpuno netačnu istoriju Britanije, a poslednjih nekoliko nedelja vidimo da je desnica kapitulirala pred tvrdom desnicom dok dele zemlju između onih koji su „unutrašnji“ i onih koji se smatraju „spoljni“.

Uzmite prvo ideju pravičnosti. Ono što je Džordž Orvel nazvao „pristojnošću“ uvek je bilo potpomognuto snažnim osećajem građanske odgovornosti.

Kao što svaka anketa pokazuje, naša zemlja nikada nije zadugo pala na ideji da smo samo sebični pojedinci bez ikakvih obaveza jedni prema drugima iza baštenske kapije.

Ovo se najviše ilustruje u širokoj podršci za udruživanje i pravednu podelu naših resursa za plaćanje naše Nacionalne zdravstvene službe, koju Faraž sada zapravo želi da privatizuje.

Ali, isto tako zabrinjavajuće, konsenzus koji je postojao od Beveridžovog izveštaja iz 1942. – da bismo zajedno, kroz izrazito britansku državu blagostanja, sprečili „pet zala“ oskudice, bolesti, besposlice, neznanja i sirotinje – radzdire konzervativna osvetoljubivost.

Postavljanjem ograničenja na isplatu beneficija bez obzira na potrebe porodice, postavljanjem ograničenja na plaćanje stanarine bez obzira na to šta stanodavac naplaćuje, uskraćivanjem prava bilo kom novorođenom trećem detetu na beneficije, konzervativna vlada je prekinula vezu između usta koja imamo da hranimo i osnovne podrške koja nam je potrebna da bismo to učinili.

Nekada je bilo široko prihvaćeno da je „socijalna sigurnost“ tu da skine sramotu ali sada banka hrane, a ne država blagostanja, postaje naša nacionalna sigurnosna mreža, a ljudi su primorani da zavise od dobročinstva, a ne od univerzalnih kredita kao poslednje linija odbrane od nemaštine.

Nikada nisam video siromašne ljude tako ponižene i stigmatizovane.

Drugo, mi smo uvek podržavali i, što je još važnije, popularisali širom sveta važnost osnovnih građanskih sloboda i vladavine prava.

Ja i mnogi drugi britanski lideri govorili smo sjajnim rečima o „zlatnoj niti“ koja povezuje Magna Cartu iz 1215. i Povelju o pravima iz 1689. sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima (ECHR) iz 1950. i Zakonom o ljudskim pravima iz 1998. godine.

Ipak, od neviđenog načina na koji je Boris Džonson progutao parlament kako bi izbegao preispitivanje i njegovog omalovažavanja sudija koje obavljaju svoju ustavnu funkciju, do napada na sam pravni instrument – vropski sud za ljudska prava – koji su Čerčil i njegove kolege stvorili, njegovi današnji naslednici sistematski su potkopavali prava.

Zaista, stranka zakona i reda sada razmišlja o napuštanju Evropske konvencije o ljudskim pravima – nešto što čak ni italijanska premijerka krajnje desnice Đorđa Meloni ne planira da uradi.

Ove akcije prate naredbe ministara koje su poslate vladinim advokatima da nastave sa izradom zakona koji ignorišu međunarodne pravne konvencije i usklađuju Britaniju sa „neliberalnim demokratijama“ kao što su Mađarska i Turska.

Još pet godina vladavine konzervativaca dovodi Britaniju u opasnost da ostane izvan istinski demokratskog sveta.

Kao što je Kir Starmer rekao, Britanija verna našim vrednostima nikada ne bi trebalo da se nađe u situaciju da bude međunarodni „parija“.

I treće, Britanci nikada nisu videli Kanal kao jarak koji nas odvaja od Evrope i šire, već kao autoput ka svetu, koji nas čini zemljom trgovaca, trgovačkih poduhvata, misionara i diplomata.

Krajnja desnica želi da tvrdi da Britanija najbolje radi kada stojimo po strani i odvojeno, odbacujući ono što oni nazivaju „zapletima“ sa autsajderima na osnovu toga da će saradnja između zemalja uvek potkopavati nacionalni suverenitet.

Napuštanjem još više evropskih tela kao što je ECHR, priznali bismo da više nikada ne možemo biti lider u Evropi.

Takvo razmišljanje počiva na zabludi da će nas zatvaranje vrata saradnje učiniti jačima. Ali Britanija je u najboljem izdanju kada je okrenuta ka spolja – kao što je bila kada je vodila borbu prošlog veka u Evropi protiv fašizma, totalitarizma, antisemitizma i rasizma, i kakva bi ponovo mogla biti pod internacionalizmom koji je artikulisao Dejvid Lami.

Suočavamo se sa izborom koji je fundamentalniji od više ili manje poreza, više ili manje potrošnje ili manje ili više migracije.

Izbor se zaista odnosi na to kakva smo država i kakva želimo da postanemo. Ovi opšti izbori nam pružaju priliku da odbacimo Faražovu verziju Britanije i da vratimo svoju pravu zemlju, i da pokažemo da veličina proizlazi iz toga što ćemo stati u odbrani naših principa.

Pokazati da veličina proizlazi iz stajanja i kretanja zajedno u odbrani vaše kulture, vaše istorije i vaših vrednosti.

Zaista, 4. jul ne bi bio samo dan naše nezavisnosti od konzervativaca, već i povratak vrednostima koje nas čine Britancima. A sa svetom u plamenu, izbor je danas važniji nego pre deceniju.

Ono što pesimizam pretvara u optimizam je moje čvrsto uverenje da u godinama koje su pred nama vrste vrednosti koje tradicionalno podržavamo mogu inspirisati novu generaciju mladih ljudi.

Umesto populističkog nacionalizma koji vidimo da je u porastu u Francuskoj, laburistička vlada može pojačati saradnju preko granica kako bi rešila međunarodne krize od zagađenja do pandemije, od siromaštva do migracije, od finansijske nestabilnosti do međunarodnog terorizma.

Dakle, ovi izbori govore o tome da li ćemo podleći pesimizmu ili prihvatiti nadu. Na ovim izborima možemo dodatno očajavati ili dati ljudima nadu. Ja biram nadu.