Poslednji put kada sam pisao o toj temi na ovom mestu, napravio sam prilično preciznu računicu. Bilo je to, samo da pogledam požutele novine i izbledele vozne karte pa javljam precizno, aham, evo ga, bilo je to u januaru 2022, kada su radovi na deonici brze pruge između Beograda i Novog Sada bili privođeni kraju.
Danas smo malo pametniji, i mnogo mračniji, pa znamo da su više bili privođeni nego što je bio bilo kakav kraj; danas vozovi ne idu do Novog Sada, a kad će, ne znamo.
Danas nikome ne bi bila smešna anegdota koju sam godinama pričao kao priliku i sliku Novog Sada i Novosađana. Vraćali smo se sa nekog koncerta u Mađarskoj, i drugar – sticajem okolnosti dezignirani vozač – odjednom je dobio neodložni romantični poriv da ostane u Novom Sadu, tako u dva ujutru, izbacio nas dvojicu iz automobila u pokretu, mahnuo rukom i dobacio, dok smo gutali dim iz auspuha „korse“, kako ima sad neki voz za Beograd, zna on sigurno.
Voza za Beograd nije bilo, što ćemo Igor i ja saznati kada poljubimo vrata štajge, koja su bila – zaključana.
Zaključana! Da Novosađani nisu spavali pravedničkim snom, čuli bi kako bogoradim na njihov grad (bogogradim? izvinjavam se) i mentalitet: zamisli, čoveče, železnička stanica jednog velikog grada koja se noću zaključava!
Koliko je to pogodilo čoveka što je overio svaki stanični bife i svaki smrdljivi WC odavde do Valjadolida; koji je dremao na klupi i spavao u holovima velikih mermernih stanica i malih, nemalterisanih stajališta!
Zaključana.
Ceo esej pročitajte u štampanom izdanju Nedeljnika.
NASLOVNA STRANA NOVOG BROJA NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 03. JULA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Post Views: 28
