Možete li nas vratiti na sam početak – šta je bio presudan trenutak kada ste odlučili da pokrenete VODAVODU?
VODAVODA je nastala još 2002. godine, iz uverenja da je Srbija zemlja izuzetno bogata kvalitetnim vodama, ali i iz želje da stvorimo brend koji će, svojim kvalitetom i dizajnom, moći da predstavlja i kompaniju i našu zemlju širom sveta. Hteli smo da ljudima na svim meridijanima pružimo zadovoljstvo uživanja u jednoj zaista kvalitetnoj vodi. Do 2004. godine vodili smo veliku kompaniju sa brendovima koji su osvajali brojne nagrade i bili lideri na domaćem tržištu. Ipak, ti brendovi nisu imali potencijal da osvoje globalno tržište. Upravo je iz te ambicije – da iz Srbije potekne brend koji će se naći na svim svetskim tačkama i sa ponosom predstavljati našu zemlju – nastala ideja da to bude upravo voda, jer je Srbija prirodno bogata ovim resursom. Naziv je došao kasnije, kada smo već duboko ušli u ceo projekat.
Voda uvek bira svoj put, ali da li je izvor pronašao vas? Sećate li se dana kada ste mu prvi put prišli?
Možda zvuči neobično, ali rekao bih da smo mi pronašli vodu – i da je ona pronašla nas.
Kada smo odlučili da uđemo u proces flaširanja, prvi pokušaj bio je u Subotici. Tamošnja voda nije bila prirodno pogodna za flaširanje, pa smo uz pomoć stručnjaka iz Instituta „Batut“ pokušavali da je obradimo i poboljšamo. Nakon godinu dana istraživanja i prilagođavanja, dobili smo potvrdu da je voda sada spremna za domaće tržište. Međutim, tada smo čuli rečenicu koja nam je promenila tok poslovanja: „Voda koja se prerađuje ne može da se izvozi.“ To je bio težak trenutak jer smo već imali gotov dizajn flaše i dogovorene prve izvozne korake, posebno ka azijskom tržištu. Umesto da odustanemo, odlučili smo da poslušamo savet i potražimo prirodni izvor u Srbiji – onaj iz kojeg bismo mogli da flaširamo vodu na samom mestu izvora. I tada nas je, zaista verujem, Božija ruka odvela u Banju Vrujci.
Prvi susret sa izvorom bio je poseban. Kao da je voda hiljadama godina čekala nekoga ko će joj pristupiti sa pažnjom i ljubavlju, kao da nas je i sama voda odabrala, a mi smo joj uzvratili pažnjom koju zaslužuje.
U vremenu kada svi nešto dodaju, birate da ne dirate ništa… Zašto je za vas ono netaknuto, postalo najvrednije?
Živimo u eri hiperprodukcije, u kojoj se gotovo sve može proizvesti u milijardama komada. Ali ono što je zaista dragoceno – i što danas postaje retkost – jeste ono što je netaknuto, iskonsko, baš onakvo kakvim ga je priroda stvorila. U suštini, svi mi, svesno ili nesvesno, težimo onome što je najčistije i najprirodnije. Svako od nas zna da je neprskano voće najzdravije, kao i da je pekmez koji su naše bake i mame pravile bez konzervansa najkvalitetniji. Verujem da će s vremenom doći i do šireg razumevanja koliko su netretirane i netaknute vode kvalitetnije od onih koje su obrađivane.
Na početku, iz neznanja, pokušavali smo da obradimo vodu kako bismo je prilagodili tržištu. Takva voda, iako tehnički ispravna, nikada ne može da ima onu najveću vrednost – da ostane netaknuta. Danas znamo da je najveća vrednost upravo u tome da izvor ostane onakav kakvim ga je priroda stvorila, a naša odgovornost je da u procesu flaširanja u istom takvom sastavu, nepromenjenu i netaknutu VODAVODU, dopremimo do potrošača.
Nedavno ste produžili saradnju sa Košarkaškim savezom Srbije – kako ste otpočeli saradnju koja je prerasla u prijateljstvo i šta saradnja konkretno podrazumeva? Kakvi su komentari gospodina Pešića i košarkaša na izvor koji su sada prvi put videli?
Saradnja sa Košarkaškim savezom traje već 24 godine. Počela je u jednom veoma teškom trenutku za našu košarku – posle neuspeha na Olimpijskim igrama 2000. godine, kada su svi dotadašnji sponzori napustili Savez, a reprezentacija prolazila kroz veliku smenu generacija. Situacija je bila nezavidna, a ja sam želeo da dam podršku – i zato što volim košarku, i zato što sam verovao u naše mlade igrače, novog selektora i novu energiju koja je tada ulazila u tim.
To partnerstvo je ubrzo preraslo u prijateljstvo. Bili smo uz reprezentaciju kada su stizale i velike nagrade – dve zlatne medalje, na Evropskom prvenstvu u Turskoj 2001. i na Svetskom prvenstvu u Americi 2002. godine. Taj osećaj ponosa i sreće koji je zavladao kada se reprezentacija vratila kući sa zlatom, bio je i ostao nešto neprocenjivo. I danas želim, kao i svi naši ljudi, da ponovo doživimo te trenutke.
Nedavno smo imali priliku da našim košarkašima i selektoru prvi put predstavimo arteški izvor u Banji Vrujci i pokažemo im ono što je najvrednije – mesto na 605 metara dubine iz kog izvire VODAVODA. Fascinirani su bili svi – i igrači i gospodin Pešić. Posebno mi je drago što je tog dana video koliko je ljubavi, pažnje i rada uloženo u očuvanje onoga što je priroda stvorila. Naš selektor je čovek koji se već 24 godine sa istim entuzijazmom predaje svom poslu i nesebično prenosi znanje svakom igraču koji dođe u tim, i zato smo se još bolje razumeli u toj posvećenosti.
Koji su najvažniji izazovi sa kojima se danas suočavate kao proizvođač u Srbiji, a koji su bili najteži trenuci od osnivanja do sada?
Najveći izazov u Srbiji je nedostatak svesti o razlici između prerađene i potpuno prirodne vode. Ljudi jednostavno veruju da je svaka flaširana voda ista. A to nije slučaj. Naša VODAVODA je nešto posebno – najbolji izraz savršenstva prirode, čista arteška voda koja ni na koji način nije filtrirana niti prerađena. Nažalost, kod nas za sve ovo što sam rekao, zakon nije regulisao da se mogu jasno obeležiti vode koje nisu prerađene, da potrošač može da bira da li će kupiti jednu ili drugu. Na stranim tržištima, gde postoji jasna regulativa i visoka svest, stvari idu mnogo lakše. Kada kažete da je voda arteška i prirodno mineralna, to se automatski prepoznaje kao vrhunski kvalitet – kao svojevrsna „Liga šampiona“ ili „NBA“ među vodama.
Što se tiče najtežih trenutaka, svakako je to period od 2004. godine, kada sam, vođen željom da VODAVODA osvoji svet, ušao u jedno nepromišljeno partnerstvo. Verovao sam da ćemo, uz tog partnera koji je bio ugledan i uticajan, preko noći osvojiti svet. Nažalost, ispostavilo se da stvari ne funkcionišu kako treba. Pet godina nismo imali upravljanje procesom flaširanja. Tada sam mogao da prodam brend, čak je i postojao ozbiljan pritisak da to uradim. Ali nisam želeo – jer sam znao da je VODAVODA planetarno bogatstvo, vrednost koja mora da ostane u rukama srpske porodice.
Upravo ta vera u kvalitet i jasna vizija gde VODAVODA može da stigne, dali su mi snagu da sve prevaziđem. Danas, kada vidim gde smo stigli i koliko se naš rad ceni u svetu, znam da je ta odluka bila ispravna.
Šta je bilo najteže sačuvati, tišinu izvora ili unutrašnju tišinu u trenucima velikih odluka?
Tišina izvora – ovo je za mene najlepše pitanje. Za tišinu izvora pobrinula se priroda i ona ju je čuvala hiljadama godina, na velikoj dubini. Priroda je stvorila izuzetan kvalitet – jednu od najkvalitetnijih voda na svetu – i zaštitila je slojevima nepropusnih stena na 200 metara dubine, daleko od spoljašnjih uticaja. Zato smo i imali kampanju „Prirodno inteligentna“ – jer samo priroda može da stvori i na velikoj dubini sačuva takvo bogatstvo. Tišina izvora je, zahvaljujući prirodi, bezbedna.
Moju ličnu tišinu bilo je mnogo teže čuvati. U najizazovnijim trenucima, kada je izgledalo da izlaza nema, bilo je i ponuda koje bi mi omogućile da se iz svega toga povučem, mirno živim i okrenem leđa svemu što sam do tada radio. Ali znajući kakav kvalitet ova voda nosi, kakav potencijal ima i koliko je retka u svetu, i znajući da želim da učinim nešto dobro – za planetu, za Srbiju i za našu kompaniju – nijednog trenutka nije postojala opcija da odustanem ili da izdam sebe. Ta jasna vizija i vera da VODAVODA može postati nešto što prevazilazi lokalne okvire davale su mi snagu, mir i odlučnost da istrajem. Danas sam zahvalan Bogu što smo i dalje ovde, sa istom tom energijom i istom vizijom koja nas je vodila i prvog dana – da čuvamo ono što je priroda stvorila i da odavde, iz srca Srbije, svetu ponudimo nešto istinski dragoceno.
Post Views: 27
