Došla sam u Dom zdravlja da izvadim papire za otvaranje porodiljskog. Rečeno mi je da dođem ujutru, koji minut pre sedam. Kada sam stigla u šest i pedeset, mislila sam da ću biti jedina ali ispred ulaza se već komešala mala gomila penzionera. Neki su sedeli na klupi, neki su stajali ili se pridržavali za zid a većina ih je brisala znoj sa čela. Besno su gunđali ali nisam uspela da razaznam o čemu. Pitala sam se što čekaju napolju na vrućini a ne unutra pod klimom. Kad sam pošla kaulazu, ta gomila, besna rulja, zaustavila me je vičući da ne puštaju nikog unutra dok ne bude sedam nula, nula. Nekoliko njih je prstom pokazivalo ka staklu a jedna bakica je očajnički izjavila: „Svi radnici su već unutra i umesto da nas puste da čekamo pod klimom, drže nas napolju kao životinje u zoološkom vrtu.“ Pogledala sam oko sebe, u naša znojava tela koja prave nervozne krugove i ispuštaju besne urlike -zaista smo ličili na divlje životinje zatočene u kavezima. Pomislila sam na nilske konje, oni makar imaju one bazene s vodom.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 18. JULA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Nedeljnik 653
Post Views: 56
