Evropljani su decenijama podgrevali samoobmanu da su američki saveznici, a ne klijenti Vašingtona. Toliko snažno da su čak i poverovali u nju. U tom kontekstu su i NATO preimenovali u savez, iako su Amerikanci u njegovo ime utkali definiciju „organizacija“, a ne savez, i to ne bez razloga: North Atlantic Treaty Organization ili na francuskom Organisation du traité de l’Atlantique Nord.
NATO se bazira na članu 5, odnosno na obavezi država potpisnica da deluju solidarno u slučaju da jedna od NATO država bude napadnuta. Tako je barem u teoriji; u praksi Vašington odlučuje da li će, kada i kako biti primenjen član 5.
NATO je u biti organizacija koja predstavlja zbir bilateralnih odnosa SAD sa Kanadom i evropskim državama. Povratak Trampa u Belu kuću samo je ubrzao i učinio bolnijim i traumatičnijim buđenje iz tog slatkog zavaravanja.
Tokom prethodnih meseci, i pored zaklinjanja u EU i ponavljanja da je trgovina u nadležnosti Evropske komisije, sve najvažnije države članice EU, ali i one manje, pokušale su da se u bilateralnim susretima dogovore o separatnim povlasticama ili izuzeću od primene američkih carina na proizvode svojih kompanija. Tako su Nemci pregovarali o izostavljanju njihove automobilske industrije sa liste pod udarom novih carina, a Francuzi i Italijani su insistirali na pošteđivanju svog, pre svega, agroalimentarnog sektora.
Različite američke administracije godinama su insistirale na povećanju izdvajanja za vojsku u okviru članica NATO-a, ali je tek Trampova pretnja da bi američke trupe mogle da napuste Stari kontinent privolela gotovo sve evropske članice NATO-a – izuzetak je samo Španija – da se obavežu da će u sledećih deset godina podići na pet odsto BDP-a svoja izdvajanja za odbranu, dva i po puta više od zahteva Obamine administracije pre 15 godina.
Evropske države nisu saveznice SAD, ali Evropa jeste dragulj američke imperije, odnosno najvažniji deo planete, jer i pored promene rasporeda snaga na zemaljskoj kugli, Evropa je i dalje najvažniji kontinent i kontrola nad njim determiniše ko jeste, a ko nije planetarni hegemon. Ne može se dominirati svetom bez držanja Evrope pod kontrolom.
Ono što „žulja“ EU jeste tretman od strane Vašingtona, budući da sebe vidi kao saveznika, a ne kao vazala.
Lekcija dvojice bankara
Bivši predsednik Evropske centralne banke, Mario Dragi, istakao je u nedavnom govoru u Riminiju da su ratovi u Ukrajini, Gazi i bombardovanje Irana pokazali da je iluzija stajalište da je ekonomska snaga dovoljna da bi se imala važna geopolitička uloga. Nekadašnji predsednik Evropske centralne banke i čovek koji je spasao evro i samu EU pre petnaestak godina ukazao je da je 2025. potvrdila evropsku irelevantnost.
Od 383 predloga iz Dragijevog izveštaja za lansiranje EU, samo su 43 ušla u realizaciju, što će reći da je 90 odsto ignorisano. On je pokušao još jednom u Evropskom parlamentu da probudi svest političkih predstavnika, jer EU nema vremena – govorimo o poslednjim mesecima, a ne godinama – za spas evropskog kontinenta i njegovih država nad kojima se nadvila sudbina Troje.
„Pasivnost i rigidnost prouzrokuju statičnost, a statičnost je najveći neprijatelj Evrope. EU, da bi opstala, mora da bude instrument svojih građana za ostvarivanje zajedničkih ciljeva. Na pitanju kovida-19 i Ukrajine EU je pokazala da može da bude efikasna i jedinstvena, ali to su bile urgentne situacije. EU mora da nauči da deluje tako i u svakodnevnim situacijama i da se konačno transformiše u političku organizaciju. Prvi korak je da rašireni skepticizam pretvori u akciju. Evropljani nemaju bolje rešenje od EU da osiguraju mir, bezbednost, nezavisnost i suverenitet. SAD, Kina i Rusija priželjkuju dezintegrisanu Evropu i povratak na koncept suverenosti iz 18. veka, jer bi tako još lakše mogle da potčine svojim interesima evropske države“, rekao je Dragi.
Post Views: 36
