Na naslovnoj strani čeka vas ekskluzivni intervju sa Svetislavom Karijem Pešićem. Miladinović i Lukić donose nam priču o jednom od najvećih evropskih trenera, koji otvoreno govori o svim događajima i dezinformacijama koje su pratile reprezentaciju na Evropskom prvenstvu.
Pešić otkriva odnos javnosti i sistema prema trenerima, kao i razloge koji su uticali na rezultat reprezentacije. Istovremeno, Pešić iznosi viziju budućnosti srpske košarke, naglašavajući potrebu za reformom sistema i formiranjem profesionalne nacionalne lige.
„Dolazim na doručak, kad tamo nema Jokića. Nema ni Nikole Jovića. Gde su oni? Profesor doktor Gaga Radovanović mi saopštava da su bolesni. Eto, to su bili naši problemi kojima smo se mi bavili, a ne da li je neko nešto vikao na tribinama“, rekao je Pešić.
U intervjuu Veljku Miladinoviću i Luki Lukiću, Pešić je pričao o svemu što se događalo u Letoniji, o političkim i drugim pritiscima, o tome šta je Kusturica ispričao igračima, o Zvezdi i Partizanu, o Vučiću i studentima, o identitetu jugoslovenske i srpske košarke i o onoj utakmici sa Amerikancima.
DAJANA KITON JE BILA IDEJA
Ivan Radojčić piše o životu i karijeri legendarne glumice Diane Keaton, koja je ostavila neizbrisiv trag u američkoj kinematografiji. Kroz njen umetnički put i lične borbe, prikazuje se kako je Keaton postala simbol autentičnosti, nezavisnosti i hrabrosti da bude svoja. Tekst je istovremeno omaž njenom stvaralaštvu i portret žene koja je redefinisala pojam ženskosti u Holivudu.
„‘Mislim da je najlepša stvar koja mi se ikada desila što sam dobila ulogu u ’Kumu’ a nisam ni pročitala tu knjigu. Nisam znala apsolutno ništa’“, piše Ivan Radojčić.
KAKO JE KUGLICA PROŠLA KROZ BRDO
Neđeljko Jeknić piše o fenomenu kvantnog tunelovanja i njegovom razvoju od teorijske pojave do revolucionarne praktične primene u savremenoj nauci. Jeknić objašnjava kako su kvantni efekti prošireni sa mikroskopskog na makroskopski nivo, čime su postavljeni temelji kvantnih tehnologija i računara. Naglašava da naučni napredak zahteva vreme i strpljenje, a ovogodišnja Nobelova nagrada simbolično potvrđuje da su granice između kvantnog i klasičnog sveta mnogo dublje i složenije nego što se ranije mislilo.
„Ono što je 1985. godine bilo egzotični efekat, 2020-ih je postalo osnova čitave industrije kvantnog računanja. Nobelova filozofija jeste da nagradu dobija ono što je „najveća korist za čovječanstvo“ i zato rijetko nagrađuju teorijske predikcije, već se uglavnom čeka da se ideja eksperimentalno potvrdi i tehnološki primijeni“, piše Neđeljko Jeknić.
KAO KAD SU GIDRA I SMOKI PATENTIRALI VINJAK BEZ ALKOHOLA…
U svom pismu Tomiću, Petrović piše o pečenju rakije kao o duhovitom i simboličnom ritualu koji otkriva mnogo o ljudima, društvu i mentalitetu u Srbiji. Kroz lične anegdote, novinarske uspomene i političke paralele, on rakiju koristi kao metaforu za narodski duh, prevaru i autentičnost. Tekst spaja humor, nostalgiju i ironiju, pretvarajući priču o lozovači u satirični komentar o društvu i vlasti.
„On je pravio „Tomovaču“, svoj brend, i s vremenom je, izgleda, više počeo da se bavi rakijom nego državom pa ga je Vučić oduvao sa svih funkcija. Tada se pokazalo da je vino, napitak ne baš omiljen među većinskim srpskim življem, pobedilo rakiju, napitak izrazito omiljen među srpskim življem, jer Vučić ima podrum sa vinima negde u Jajincima kraj Beograda i voli o sebi da priča kao o vrsnom somelijeru“, piše Dragoljub Draža Petrović.
DIGITALNI DETOKS
Ana Mitić kroz priču o nobelovcu Fredu Ramsdelu, koji je vest o svojoj nagradi saznao tek posle 20 sati jer je bio na digitalnom detoksu u prirodi, promišlja o paradoksu savremenog doba u kojem su vesti trenutno dostupne svima, ali mir i tišina postaju luksuz. Autorka poredi nekadašnje i današnje načine saopštavanja važnih vesti, naglašavajući koliko smo danas zavisni od tehnologije i stalne povezanosti.
„Fred Ramsdel je nobelovac koji je najduže čekao da primi tu vest jer nisu mogli da ga pronađu pošto je čovek bio na digitalnom detoksu i van mreže. U trenutku zvanične objave Ramsdel je bio na trodnevnom planinarenju u divljini, zabačenom delu Ajdaha, u SAD, sa isključenim telefonom i potpuno van dometa“, piše Ana Mitić.
GROZNICA SANKCIJA
Miša Brkić piše da sastanak predsednika Srbije s ruskim predstavnicima NIS-a, koji je najavljivan kao ključan za ukidanje sankcija, završio se bez rezultata i konkretnih odluka, čime je potvrđeno da Srbija ostaje energetski talac Rusije. Tekst ukazuje da Vučić pokušava da prikrije odgovornost za neuspeh i pogrešnu spoljnu politiku, dok Rusija zadržava kontrolu nad srpskim energetskim resursima i dodatno pritiska Srbiju kroz gasne sporazume.
„Predsednik Srbije stidljivo je najavio u jednom TV nastupu pitanje gasa, a onda je Dušan Bajatović doneo vest iz Sankt Peterburga da Rusija drži u životu gasni sporazum sa Srbijom samo do Nove godine. To je bio vruć šamar i upozorenje Putina da se Srbija ne igra sa nacionalizacijom NIS-a“, piše Miša Brkić.
TEŠKO JE DANAS VEROVATI ALBUMIMA
U intervjuu Branku Rosiću gitarista i autor pesama Spandau Balleta, Gari Kemp, govori o novom boks-setu „Everything Is Now – Vol 1: 1978–1982“, koji obuhvata početke benda i eru novog romantizma u britanskoj muzici. Kemp se priseća londonske klupske scene, posebno Blitz kluba, gde je bend započeo karijeru, te objašnjava kako su želeli da kombinuju umetnički izraz i komercijalni uspeh. U razgovoru se osvrće i na iskustva sa Whitney Houston i Pink Floyd bubnjarom Nikom Mejsonom, kao i na sećanja iz detinjstva, i život u Londonu.
„Glam rock je već bio tu, svi smo ga upijali. Obožavali smo Bryana Ferryja, Bowieja, Bolana. Naša muzika je bila pomalo i teatralna. Moralo je da se izgleda ambiciozno, veće od života. Mi smo bili klinci iz radničke klase, ali i Bryan Ferry je bio takav a ipak to ga nije sprečilo da nosi leptir-mašnu i smoking“, piše Branko Rosić.
SRBIJA JE VAŠAR NOMINALNOSTI
Panović kroz analizu motiva „pet minuta“ u popularnim jugoslovenskim pesmama gradi most između kulture, jezika i savremenog političkog diskursa u Srbiji. Na primeru pojma „nominalno“, objašnjava kako se reči koriste da prikriju razliku između formalnog i stvarnog značenja — od ljubavnih pesama do političkih stavova o EU, Rusiji i domaćim partijama.
„U analizi sadržaja primetno je da i novinari bliski vlasti u Srbiji umeju da koriste pojam „nominalno“, da bi elegantno objasnili stvarnu orijentaciju zemlje. Ako je sagovornik pristalica Srbije u BRIKS-u, novinari upotrebe elegantan pojam „nominalno“ – da objasne (kao da se pravdaju) kako Srbija svoj geopolitički kurs samo nominalno vezuje za EU“, piše Zoran Panović.
11 KNJIGA KOJE BI MORAO DA PROČITAŠ
Rajko Grlić u svom pismu Markoviću piše o svom letu provedenom među knjigama i preporučuje naslove koji su ga posebno dojmili. U miru istarske tišine i uz čašu vina, on otkriva raznovrstan izbor – od domaćih autora poput Ferića i Bodrožića, preko memoara Pabla Nerude i knjiga o istorijskim temama, do savremenih eseja o etici bogatstva i književnih dnevnika.
„Priznajem da sam živio Pabla Nerude prava je južnoamerička šarena i na mjestima gotovo nadrealna autobiografija pjesnika čiji život zavređuje i više od tih petstotinjak stranica. Toplo preporučam za čitanje prije spavanja kao predigru za dobre snove“, piše Rajko Grlić.
KRAJ DEGOLIZMA I PETE REPUBLIKE
Pantelić analizira političku, institucionalnu i društvenu krizu Francuske, ukazujući da današnja Peta republika više ne može da funkcioniše po modelu Šarla de Gola iz 1958. godine. Emanuel Makron, suočen s „prokletstvom drugog mandata“, gubi podršku i autoritet dok se zemlja klizi iz hiperpredsedničkog sistema ka neiskustvenom parlamentarizmu. Francuska, opterećena dugom, demografskim i identitetskim problemima, traži spas u nostalgiji, dok njeni političari i građani nisu spremni da prihvate reforme potrebne za očuvanje njene ekonomske i institucionalne stabilnosti.
„Francuska više ne želi promene da bi bila bolja, želi da sačuva stečene pogodnosti da bi sve bilo kao pre. Kada se vrše ispitivanja o tome u kom istorijskom dobu bi želeli da žive, 80 odsto Francuza kaže u „Trente Glorieuses“, to jest od pedesetih do osamdesetih godina prošlog veka – godine ekonomskog buma, seksualne revolucije, socijalnog lifta“, piše Željko Pantelić.
KRAH REPREZENTACIJE
Gligorić piše o padu srpskog fudbala kroz priču o Draganu Stojkoviću Piksiju, koji je od nacionalnog iscelitelja postao simbol sistemske nemoći i trulosti u FSS-u. On prikazuje kako su političke igre, neznanje i korupcija potkopale sve Piksijeve pokušaje da reformiše i ozdravi reprezentaciju. Autor zaključuje da je bolest srpskog fudbala duboka i hronična, te da promena selektora ne može izlečiti sistem koji je odavno izgubio zdravlje.
„Kapiten Tadić se oprostio na neslavan način, jedan od najboljih srpskih fudbalera Sergej Milinković Savić rekao je da mu je dosta tog bolesnog ambijenta i da sebe ne vidi tu, a kasnije je to na suptilan način poručio i njegov brat Vanja. Zvanično najbolji golman Serije A Mile Svilar pobegao je glavom bez obzira“, piše Aleksandar Gligorić.
KAKO JE MITAR POSTAO SAUČESNIK
Relja Basara piše o Aleksandru Mitroviću kao najvećem igraču u istoriji srpske reprezentacije, ali i o njegovom padu uz Dragana Stojkovića Piksija. On ukazuje da Mitrović nije prihvatio prirodan kraj i promenu uloge, već je svojim egom i pogrešnim pristupom doprineo lošim rezultatima tima. Basara zaključuje da Mitrović ostaje saučesnik u procesu urušavanja reprezentacije i simbol propuštene šanse za dostojanstven oproštaj.
„Njegova reakcija po izlasku protiv Albanije pokazala je da misli da treba da igra non-stop, a igrač sa takvim zaslugama se ne sklanja mimo situacije u kojoj on shvati da je vreme za to, jer bi posledice bile pogubne“, piše Relja Basara.
„JUGOSLAVIJA JE BILA MAŠTARIJA DVOJICE DIKTATORA“
Jergović u ovom broju piše Basari o duhovnom, moralnom i istorijskom raspadu južnoslovenskih naroda, opisujući njihovu sklonost ka nacionalnim mitovima, samouništenju i kolektivnom ludilu koje je oblikovalo savremenu Srbiju i Hrvatsku. Poređenjem istorijskih figura, kulturnih identiteta i umetničkih sudbina, autor posmatra granice kao mesta susreta, sukoba, ali i mogućnosti razumevanja i celovitosti.
„Jugoslavija je, u dvije svoje inkarnacije, bila imaginativ, zamišljaj, sistemski ostvarena maštarija dvojice diktatora, koji su, svaki u sebi, ipak bili ostvarene ličnosti i ljudi s nekakvim idealima. Prvi, manje vješt i sposoban, općenito manje produhovljen i darovit, bio je Aleksandar Karađorđević. Drugi, mnogo sposobniji i šarmantniji, bio je Tito. Aleksandru je bilo teže nego Titu i zato što mu je falio neki njegov marksizam-lenjinizam, ali obojica su donekle uspijevali sklopiti nešto nalik na državu“, piše Miljenko Jergović.
U novom broju Nedeljnika vas, kao i obično, čekaju redovne kolumne Hane Piščević, Branka Rosića, Marka Prelevića i uvodnik Veljka Lalića.
NASLOVNA STRANA NOVOG BROJA NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 16. OKTOBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS.
Post Views: 0
