Umesto spomenika i časa istorije: Podsećanje na 30 godina od devetomartovskih demonstracija

Zahtevi opozicije u Srbiji već 30 godina gotovo da se ne menjaju, a na vrhu liste oduvek je bilo otvaranje medija za drugačije mišljenje, a najpre – Radio televizija Srbije, odnosno Radio televizija Beograd u vreme dok privatnih i komercijalnih medija nije ni bilo. Činjenica da danas umesto nekadašnja tri ili četiri, postoje na desetine TV programa nije donela očekivanu slobodu i otvaranje medija.

Demonstracije 9. marta 1991. Foto: Srđan Ilić
Demonstracije 9. marta 1991. Foto: Srđan Ilić

Demanti i smena čelnika televizije glavni su zahtevi koje je istakla opozicija 9. marta 1991. Time su pokrenuli lavinu koja je završena višednevnim danonoćnim protestima, demonstracijama u kojima su poginule dve osobe, povređeno oko 200 osoba, a uhapšeno – 158.

Ipak, kao rezultat, usledile su smene u tadašnjoj Radio televiziji Beograd, ali i ispunjenje naknadnog zahteva među kojima je i ostavka ili smena ministra unutrašnjih poslova Radmila Bogdanovića, ali i odlazak i razgovori delegacije studenata s dotad gotovo nedodoriljivim Slobodanom Miloševićem.

Među akterima događaja od pre tri decenije bili su Vuk Drašković, ali i Dragan Đilas, Branislav Lečić…

Prepiske i vreme koje puzi

U Hrvatskoj se zakuvavao rat uz sve češće incidente koji su u Hrvatskoj nazivani Balvan revolucija, a u Srbiji su nekoliko meseci ranije, u decembru 1990. održani prvi višestranački izbori. Realnu političku snagu imale su svega tri partije – Socijalistička partija Srbije koja je osvojila 46 odsto glasova i na čijem je čelu bio Slobodan Milošević, predsednik Srbije; Srpski pokret obnove koji je predvođen Vukom Draškovićem dobio 15,79 odsto glasova i tada jedinstvena Demokratska stranka (u decenijama koje su usedile rastakana do atoma) koja je dobila 7,45 odsto glasova birača.

Medijska scena u to vreme bila je sasvim drugačija – u vreme bez interneta, saopštenja su se slala telefaksovma, a do javnosti u najboljem slučaju dolazila preko radija ili preko novina kojima je trebalo najmanje jedan dan da nešto objave.

Privatni mediji gotovo da nisu postojali – Vreme kao privatni nedeljnik osnovano je nekoliko meseci ranije u oktobru 1990. Ostali mediji bili su pod kontrolom države s pojedinim izuzecima kao što su u Beogradu bile radio stanice Studio B i B92 ili televizija Jutel koja je na nivou cele bivše Jugoslavije nastojala da se odupre plimama nacionalizama bivših jugoslovenskih republika.

Život je bio sporiji, pa je i sam miting 9. marta zakazan tri nedelje nakon neposrednog povoda – komentara na tadašnjoj televiziji Beograd.

„Gotovo svi istupi čelnika SPO, uključujući i pismo Franji Tuđmanu, objavljenog ove sedmice u Vjesniku, samo je konačno razgolićavanje onoga što je potpuno jasno: da je na političkoj sceni Srbije desnica spremna, radi svojih interesa, da sarađuje i sa krajnjom proustaškom i profašističkom Hrvatskom i svakom drugom ekstremnom desnicom, iako je to suprotno vitalnim i istorijskim interesima srpskog naroda”. Pročitao je Slavko Budihna u drugom dnevniku Televizije Beograd 16. februara.

Srpski pokret obnove zahtevao je demanti. Umesto toga, usledio je odgovor Predraga Vitasa, glavnog i odgovornog urednika Informativnog programa RTB: „Gotovo svi istupi čelnika SPO-a, uključujujući i pismo Franji Tuđmanu, objavljeno ove sedmice u 'Vjesniku', samo su konačno razgolićavanje onoga što je potpuno jasno: da je na političkoj sceni Srbije, desnica spremna radi svojih interesa da sarađuje i sa krajnjom proustaškom i profašističkom Hrvatskom i svakom drugom ekstremnom desnicom, iako je to suprotno vitalnim istorijskim interesima srpskog naroda… Što se tiče vašeg zahteva za odgovor na komentar u televizijskom Dnevniku 2, takva vrsta odgovora, radi poznavanja i poštovanja novinarske profesije, daje se za demantovanje netačnih informacija, a ne komentara”.

Demonstracije 9. marta 1991. Foto: Srđan Ilić
Demonstracije 9. marta 1991. Foto: Srđan Ilić

Srpski pokret izdaje proglas i saziva „9. marta, tačno u podne na Trgu republike Miting protiv petokrake“, a glavni zahtev demonstranata bio je smena tadašnjeg direktora RTS-a, kao i četvorice urednika. Mediji navode da je tada prvi put upotrebljen termin koji opozicija i sada koristi – TV Bastilja.

Osim toga, SPO upismu upućenom Vladi Srbije zahteva da Skupštna Srbije kao osnivač TV Beograd zabrani SPS-u i Savezu komunista – Pokret za Jugoslaviju (stranci koju su osnovali generali tadašnje JNA) da vode uređivačku i kadrovsku politiku na televijziji, da kanali TV Beograd budu nadstranački i srazmerno njihovoj ulozi dostupni strankama, da Dušan Mitević, Sergej Šestakov, Predrag Vitas, Ivan Krivec i Slavko Budihna podnesu ostavke ili budu smenjeni.

Osim toga zahtevano je da TV Beograd pismeno i u informativnim emisijama izvini svim strankama za nepoštovanje Zakona o štampi u predizbronoj kampanj, a SPO-u i Vuku Draškoviću posebno zbog uvreda koje im je uputio Slavko Budihna i s tim da se pročita demanti SPO koji nije objavljen u skladu s propisima o informisanju.

Istaknut je i zahtev da se skupštinska zasedanja direktno prenose i da se prekine ometanje rada Jutela i TV Studio B, da se dozvoli otvaranje TV studija svima koji ispunjavaju zakonske uslove, te da se prekine s otpuštanjem i kažnjavanjem novinara bez razmatranja njihovih disciplinskih i ranih grešaka. Ovim zahtevima SPO pridružila se i Demokratska stranka, Nova demokratija, ali i još nekoliko opozicionih stranaka.

Najpre je reagovalo Ministarsvo unutrašnjih poslova „predlogom” da skup bude održan na Ušću.

„Skrećemo Vam pažnju da ste u Vašem proglasu za demonstracije od 5. marta 1991. godine, između ostalog, naveli i sledeće: ’Građani Srbije, budimo dorasli istorijskom trenutku. TV Bastilju moramo da oslobodimo’. To, po našoj oceni, može ozbiljno da utiče na mir i sigurnost građana i izazove realnu opasnost ozbiljnog narušavanja javnog reda i mira u gradu. Smatramo da svoje mirne demonstracije treba da održite na Ušću, koje je i pogodno za te svrhe jer ćete, u protivnom, snositi punu odgovornost.”

Skup na Trgu republike i zvanično nije dozvoljen.

I odgovor Vlade bio je nedvosmislen: „U vezi sa pozivom SPO na demonstracije 9. marta u kome su sadržane otvorene pretnje Radio televiziji Beograd, Vlada Republike Srbije ističe da neće dopusti nikakvo nasilje niti ometanje javnog saobraćaja i ugrožavanje ljudi i imovine na ulicama Beograda ni 9. marta, ni ubuduće. S obzirom da su redovni višestranački izbori održani i Ustav Republike stupio na snagu, ne postoji opravdanje za bilo koga da nasilničkim ponašanjem ugrožava ljudska i građanska prava građana i javni red i mir.”

SPO nije nameravao da premešta skup, vlast da ga dozvoli. Sukob je bio neizbežan, razmere i dometi u tom momentu – nepoznati.

Subota, vetar, suzavac, haos…

Iako je miting bio sazvan za podne, od jutra u subotu, 9. marta, jake policijske snage među kojima je bilo i onih iz rezervnog sastava blokirale su beogradske ulice. Policija je onemogućavala prilaz Trgu republike, a građani su ipak pronalazili načine da dođu do odredišta. Već oko 10 časova na ulicama su bili vodeni topovi, transporteri i krenuli su prvi okršaji.

„Ministarstvo unutrašnjih poslova saopštilo je da je zbog 'agresivnog ponašanja učesnika demostracija' na Trgu Republike u Beogradu u 11.40 časova probijen kordon pripadnika milicije.”

Sat još ni podne nije pokazivao, a demonstranti su koristili motke, kamenje, saobraćajne znake. Policija (tada milicija) pokušala je da ih zadrži da ne priđu Trgu. Odzvanjala su skandiranja „Slobo, fašisto”, „Ustaše, ustaše”, „Idite u Pakrac”, „Idite na Kosovo”. Milicija je krenula u razbijanje demonstracija, koristili su kamione sa šmrkom i suzavac, vetar je suzavac raznosio po gradu.

Lideri tadašnje opozicije su se sklonili u zgradu Narodnog pozorišta, a vrata im je otvorila tadašnja upravnica Vida Ognjenović.

Demonstrantima se s balkona obratio Vuk Drašković.

„Ne znam ni jednu vlast koja je četvoricu novinara branila svom vojnom silom. Mi ne demonstriramo protiv vlasti, protiv izbornih rezultata i vojske, već tražimo ostavke četvorice novinara i objavljivanje demantija da članovi SPO-a nisu ustaše. Nijednom milicioneru, obećavam, neće faliti dlaka sa glave, ali apelujem da i oni poštuju ovaj narod ovde, jer su to njihova deca i rođaci. Čekamo nerazumnu vlast – ona je danas na potezu… Do pola četiri imaju vremena da objave demanti i ostavke i u tom slučaju ćemo se vratiti ovde na svesrpski sabor nacionalne sloge. Zbog brutalnog juriša policije na goloruki narod zahtevamo i da ministar unutrašnjih poslova na prvoj sednici Skupštine podnese ostavku”, rekao je.

Među govornicima bili su i akademik Borislav Mihailović Mihiz.

„Slobodni i hrabri građani Beograda čija vlast sprečava da budete slobodni, u lično ime – nisam član nijedne stranke – pridružujem se vašem protestu protiv antidemokratske zabrane ovog zbora na Trgu koji se dugo otimao da se zove imenom neslobodne republike. Uskoro će biti Trg slobode. Mlada Srbija je na početku ovog veka dostigla sve prve demokratske zemlje sveta. Kod nas je iznikla nakarada poslušničke i neslobodne štampe. Nakazno drvo još rađa svoje nakazne plodove, još se nije osušilo. Lomićemo to drvo, lomiti i na kraju polomiti”, poručio je.

Obraćanja su bila uvod u novi okršaj policije i demonstranata koji je počeo suzavcem usred mase. Usledio je stampedo ka Knez Mihailovoj i okolnim ulicama. Milicija nije imala milosti, pendreci su izvučeni, a ni demonstranti nisu ostajali dužni koristeći kamenje, motke, znakove… Pojedini su pokušavali da se od suzavca i miliceje sklone u radnje, čija su vrata prodavci zatvarali.

Sa balkona Narodnog pozorišta Vuk Drašković je uzvikivao „Juriš”, pozivao miliciju da stane uz narod, demonstrante da podižu barikade…

Miris suzavca vetar je raznosio po celom gradu.

Istovremeno jake policijske snage obezbeđivali su i izgradu televizije – metu svih kasnijih protesta uključujući i poslednje tokom korna krize.

„U Televiziji Beograd, koja je 'na meti' demonstranata danas je bila, kako su nas obavestili dežurni urednici, 'normalna radna atmosfera'. Do kasno popodne program je tekao po ranije utvrđenoj šemi. S tim da su svakog časa, kako je napetost rasla i događaji dobijali dramatične tonove, emitovane vesti”, pisala je Borba.

Po pisanju tadašnjih medija u 15 časova na Trgu više nije bilo demonstranata. „Svi izlozi su razbijeni, jedan prevrnuti trolejbus stoji na početku Francuske ulice od njega su demonstranti napravili prepreku. Barikade su pravljene i od kontejnera, žardinjera i policijskih vozila. Dvoja stoje prevrnura pred ulazom u Narodno pozorište…”

Razbijeni izlozi prodavnica bile su mamac za pljačkaše i razlog više da državni mediji demonstracije označe kao rušilačke.

Za to vreme većina opozicionih lidera i poslanika na poziv Borivoja Petrovića, potpredsednika Skupštine, već odlazi na pregovore s predsednikom Vlade Dragutinom Zelenovićem. Radio Beograd javlja da je MUP izdao nalog za hapšenje Draškovića.

Demonstracije 9. marta 1991. Foto: Srđan Ilić
Demonstracije 9. marta 1991. Foto: Srđan Ilić

Opozicionim poslanicima koji su otišli u Vladu biva saopšteno da ne mogu biti primljeni jer Vlada zaseda. Vraćaju se u Skupštinu gde je Drašković i priveden.

Vlada izdaje sledeće saopštenje: „Vlada Republike Srbije, na sednici od 9. marta 1991. godine (predsedavao je dr Dragutin Zelenović) razmatrala je aktuelnu bezbednosnu situaciju u Republici, koja je nastala organizovanjem demonstracija od strane SPO i nekih opozicionih stranaka… Najavljene kao mirne, demonstracije opozicionih stranaka pretvorile su se u rušilaštvo, vandalizam i nasilje, u toku kojih su poginuli jedan milicioner i jedan građanin, a ranjeno je i više ljudi… Sve se to organizuje u vreme kada se najveći deo milicije Srbije nalazi na Kosovu, da bi zaštitila bezbednost Srba i Crnogoraca i kada su u određenim delovima zemlje ugroženi bezbednost i život srpskog naroda koji tamo živi… Vlada Republike Srbije veoma žali što su opozicione stranke zloupotrebile čin uvođenja parlamentarne demokratije za nasilje, rušenje i za prolivanje krvi”.

Oglasio se i Slobodan MIlošević porukom da će u Srbiji pobediti mir i demokratija, a ne haos i nasilje.

„Snagama haosa i bezumlja Srbija se mora suprotstaviti svim ustavnim sredstvima”, poručio je Milošević.

Emitovanje Studija B i Radija B92 je zabranjeno, a redakcije je blokirala policija.

Policija rasteruje preostale demonstrante.

Na sablasno prazne beogradske ulice izlaze tenkovi. Tokom noći vlast hapsi opozicionare.

Nema potvrda o broju učesnika, ali mediji u Srbiji najčešće pominju podatak o oko 100.000 demonstranata i oko 10.000 policijaca koji su tog dana bili na Trgu republike i u okolnim ulilcama.

Nije kraj kad se čini da je kraj

Studenti su počeli okupljanje u Studentskom gradu tražeći ispunjenje svih postavljenih zahteva.

Sa skupa u Studenstkom gradu osuđena je brutalnost policije i zahtevana odgovornost onih koji su naredili upotrebu sile. Zahtevana je odgovornost onih koji su doprineli ovakvom stanju. U noći između nedelje na ponedeljak sa skupa u studentskom gradu predvođeni glumcima Branislavom Lečićem I Tihomirom Arsićem studenti su krenuli ka centru.

Na Brankovom mostu ih je sačekala policija, bacila suzavac i nekoliko njih pretukla. Zoran Đinđić pregovarao sa policijom koja je grupu od, kako tvrde neki izvori, 5.000 studenata pustila da se pridruži demonstrantima-studentima kod Terazijske česme. Demonstranti su imali osam zahteva, a između ostalog ostavku Dušana Mitevića, direktora RTB i četvoro urednika TV Beograd, ostavku ministra policije Radmila Bogdanovića i omogućavanje rada Radija B92 i NTV Studio B.

Nezadovoljni su bili studenti, ali o opozicioni poslanici koji su počeli štrajk glađu proširujući listu zahteva između ostalog i zahtevima „da se svim Srbima unutar granica Jugoslavije priznaju državljanstvo Republike Srbije, garantuju sva ljudska i građanska prava, lična sigurnost i nacionalna ravnopravnost”.

Na Terazijskoj česmi počinje dežurstvo studenata.

Demonstracije 9. marta 1991. Foto: Srđan Ilić
Demonstracije 9. marta 1991. Foto: Srđan Ilić

Nakon jednodnevne akcije tenkovi su se vratili u kasarne. Zahuktala se medijska mašinerija, a širom zemlje SPS je organizovao skupove protiv „rušitelja iz opozicije”

Srbija se, ne prvi, a ispostaviće se ne i poslednji put – podelila – s jedne strane „patriote” iz SPS i stranaka na vlasti, a s druge izdajnici, strani plaćenici, rušitelji, snage haosa i bezumlja.

Zapamćen je antologijski nasalov „Roditelji na Ušću, deca na Terazijama” nakon što su režimski mediji opširno izveštavali o „veličanstvenom” (kontra) mitingu na Ušću 11. marta u organizaciji SPS na Ušću pod slogannom „Za odbranu Republike, za ustavnost, slobodu i demokratiju“.

Uz kozaračko kolo i povike „Slobo, slobodo“, „Ubice, fašisti“, „Ne damo Kosovo“, „Ustaše, ustaše“, „Sudite Vuku“, na mitingu su govorili Dušan Matković, Petar Škundrić, akademik Mihajlo Marković, Živorad Igić i Radoman Božović. Matković je rekao da su studenti na Terazijama huligani i pozvao prisutne da krenu sa Ušća i obračunaju se sa njima.

A dok je trajao miting na Ušću kod terazijske česme neprekidno su boravili studenti ponavljajući svoje zahteve.

Nakon što je patrijarh Pavle savetovao okupljenima da se raziđu, a oni na to burno reagovali, usledilo je izvinjenje.

Okupljenim na Terazijama je dr Atanasije Jeftić preneo izvinjenje srpskog patrijarha gospodina Pavla, jer je studente pozvao da se raziđu. Patrijarh se, kako je tada objasnio, plašio naleta ljudi koji su se bili okuplili na Ušću. Uz to je još i predložio da se formira vlada nacionalnog spasa.

Delegacija studenata otišla je na pregovore sa Slobodanom Miloševićem. Dočekani su zvižducima jer su se vratili s porukom da će svi zahtevi biti razmatrani, ali u Skupštini čija će sednica biti direktno prenošena na televiziji.

Usledilo je zasadenja parlamenta s dve tačke dnevnog reda razmatranje izveštaja Vlade Srbije o demonstracijama u Beogradu od 9. marta i razmatranje zahteva studenata iz Beograda, Kragujevca, Niša i Novog Sada kao i stavova Nastavno-naučnog veća Univerziteta u Beogradu. Poslanicima se obratio Slobodan Milošević. Među onima koji su sa studentima čekali rezultate sednice, ali i jutro bio je i Zoran Đinđić.

„Dogovorili smo se za Srbiju, jedinstveni smo”, poručio je studentima Dragutin Zelenović, predsednik Vlade. Slobodan Unković, predsednik parlamenta obavestio je studente da su ispunjeni svi njihovi zahtevi, koje su opravdano postavljali pred Skupštinom, obećavajući da će međustranačka parlamentarna grupa obaviti posao do kraja.

Skupština je razrešila Dušana Mitevića dužnosti generalnog direktora RTV Beograd, s mesta urednika razrešeni su Sergej Šestakov i Predrag Vitas. Poslanici su upoznati da su radničkom savetu RTV Beograd neopozive ostavke podneli Slavko Budihna i Ivan Krivec. Za vršioca dužnosti generalnog direktora RTV Beograd, najduže na godinu dana izabran je Ratomir Vico, koji je i ranije bio na čelnoj funkciji radija i televizije Beograd.

Izabran je i Anketni odbor koji će ispitati činjenice i odgovornost u vezi sa događajima od 9. marta. Studio B i B92 su nastavili s radom.

Iako se u noći između 13. i 14. marta činilo da će se usvajanjem ovih zahteva višednevni protesti biti okončani, akademci su bili kategorični da moraju biti ispunjeni svi zahtevi. Studenti su insistirali na tome da ministar policije odmah napusti funkciju. Iako je oko ovog pitanja bilo neslaganja, protest je nastavljen.

Već sutradan ministar za unutrašnje poslove Srbije Radmilo Bogdanović ponudio je Skupštini Srbije ostavku u samo jednoj rečenici: „Kako bi se isključila svaka moguća manipulacija sa mojim uticajem na rad anketnog odbora stavljam Narodnoj Skupštini Srbije svoju ostavku na raspolaganje”. Privedeni zbog demonstracija su oslobođeni.

Toga dana oko dva sata iza ponoći, demonstracije su privedene kraju. Promenjena je i retorika državnih medija pa su snage haosa i bezumlja postale pripadnici mlade generacije.

U haosu 9. septembra su poginuli maturant Branivoj Milinović (18) i policajac Nedeljko Kosović (54). Milinović je kod „Londona“ pogođen iz vatrenog oružja kada je policija otvorila vatru ka grupi demonstranata, dok je Kosović stradao bežeći od demonstranata posle pada sa visine od pet metara kod „Beograđanke“.

Izvojevana pobeda nije sprečila ono što se kasnije događalo, rat je počeo nekoliko meseci kasnije. Zemlja je bila pod sankcijama, građani taoci haških osumnjičenih… Milošević je pao tek deceniju kasnije.

U Beogradu, gradu spomenika i spomen ploča u kome je izvesno vreme na vlasti bio i Srpski pokret obnove, ne postoji podsetnik na demonstracije 9. marta ili žrtve toga dana. Kao spomenik ostala je slika Dragane Milojević Srdić kako sa uzdignuta tri prsta prkosi mlazevima iz vodenog topa. Učestvovala je i u kasnijim protestima opozicije 1990-ih- na Vidovdanskom savoru 1992, šetnjama koalicije „Zajedno“" 1996/97…

„Postala sam slika“, prisećala se sa gorčinom, „a ne žena koja ima svoj život. Lepili su plakate s mojim likom, stavljali me na bedževe, priveske, objavljivali naslovne strane… Kitili su se mojim licem, a ja sam se svakog dana sve više razočaravala. Unesrećivalo me je što nisam bila ličnost, nego nekakav kip sa uzdignuta tri prsta koji koristi svima osim meni“.

„Danas, gledam Skupštinu. Na vlasti su i DS i SPS i SPO. Svi, svi, svi. A ja sam, sanjajući drugačiju Srbiju, ostala slika na bedžu“, rekla je u jednom intervjuu.

„Moju unuku, kada poraste, posavetovaću da nikada ne ide na demonstracije. A posebno ću je posavetovati da ne staje sama ispred vodenog topa jer je to potpuno suludo. Ne bih ni ja više stala ispred njega nikada…”

Preminula je 2010.

Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.insajder.net.

Original Article