Bivši generalni sekretar Ujedinjenih nacija (UN) Dag Hamaršeld bio je u pravu kada je govorio da „UN nisu stvorene da nas odvedu u raj, već da bismo izbegli pakao“. Ujedinjene nacije nisu i neće odvesti planetu u eden, ali nemaju kapacitet, kredibilitet ni autoritet da spreče da svet ode u pakao. Štaviše, UN su sve bliže tome da postanu instrument diktatorskih i kleptokratskih režima, čiji je konačni cilj da unište ili pokore slobodni deo čovečanstva i ponište sva dostignuća viševekovnih borbi za prava i slobode.
Kritikovati UN je kao pucati na „Crveni krst“. Međutim, kada autokratski režimi upotrebljavaju UN protiv Zapada, optužujući SAD i Evropu za sve zlo ovog sveta, onda je neizbežno reći šta su UN postale. U jednoj rečenici, to je licemerna organizacija čiji je jedini cilj da opstane i u tu svrhu spremna je da se „proda“ svakom ko bi garantovao njeno preživljavanje.
Svoju zlatnu šansu UN su propustile u poslednjoj deceniji prošlog veka da se nametnu kao „svetska vlada“. Neuspesi u Jugoslaviji i Ruandi pokazali su sve slabe tačke svetske organizacije, odvlačeći je sve dalje od centra planetarne pozornice. Pokušaj reforme UN i njenog najvažnijeg tela – Saveta bezbednosti, simbolično nazvan „UN80″ sa potpisom generalnog sekretara Antonija Guteresa, samo je spisak lepih, ali neostvarivih želja.
Pre 30 godina, na Ist Riveru bio je red država sa ambicijama da postanu stalne članice Saveta bezbednosti ili da se izbore za reformu najvažnijeg tela UN, kako bi obezbedile svoje redovnije prisustvo. Danas te fotelje i reforme nisu ni približno privlačne kao što su bile.
Ruku na srce, diplomatija je generalno postala retko upotrebljavano sredstvo za rešavanje sporova. Vratili smo se u period upotrebe sile, ogoljene ili sofisticirane, i (zlo)upotrebe veta stalnih članica u SB UN. Treba prihvatiti realnost da je svet nastao posle Drugog svetskog rata, u kojem su stvorene UN, nestao. U tom smislu, UN su ono što su uvek bile – ogledalo realnosti međunarodnih odnosa. Problem je što u novoj stvarnosti one služe samo za manipulaciju.
Jedini domen u kome UN još uvek ima nekog smisla jeste tzv. low politics. Trenutno postoji preko 250.000 međunarodnih sporazuma i 2.000 regulatornih sistema koji omogućavaju svetu da funkcioniše kao celina: olakšavaju svakodnevni život ljudima, kompanijama, organizacijama, pospešuju trgovinu i regulišu pomorski i vazdušni saobraćaj. Ujedinjene nacije, uz mnogo ograda, imaju smisla i kao krovna organizacija humanitarnih agencija. Ali, kad dođemo do tzv. visoke politike, do velikih problema zbog kojih su osnovane, one su beznadežno impotentne.
ŠTA SU UJEDINJENE NACIJE?
Odgovor na to pitanje dobili smo prošlog leta, na 79. godišnjicu osnivanja te organizacije, odnosno stupanja na snagu Povelje iz San Franciska 1945. Generalni sekretar UN Antonio Guteres tog dana se nalazio u Kazanju, u Rusiji, na sastanku BRIKS-a gde ga je dočekao predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin.
U čemu je problem, rekli bi neupućeni posmatrači? Problem je u tome što je Putin predsednik zemlje koja je naredila invaziju na drugu suverenu zemlju i članicu UN. Dakle, otvoreno je prekršio Povelju UN, čiji bi garant i čuvar trebalo da bude njen generalni sekretar. Dalje, Međunarodni krivični sud raspisao je poternicu za Putinom jer je optužen za ratne zločine. Reč je o Tribunalu koji je deo strukture UN i posledično – prvi čovek UN podriva i relativizuje odluke suda koji je deo organizacije na čijem je čelu.
Naravno, mogao bi se upotrebiti kontraargument: Rusija i Kina, članice BRIKS-a, imaju stalnu stolicu u Savetu bezbednosti UN, a pripadnice BRIKS-a predstavljaju i polovinu planetarne populacije. Međutim, jedno je uzimati ozbiljno BRIKS, a sasvim drugo otići na samit u zemlju agresora, biti primljen od osobe optužene za teška krivična dela i istovremeno nemati hrabrosti da kažete jednu reč protiv ruske invazije na Ukrajinu i ratnih zločina.
Funkcioneri UN često se pozivaju na Deklaraciju o univerzalnim ljudskim pravima i Konvenciju protiv torture, a u dve trećine članica BRIKS-a ljudska prava se flagrantno krše i primenjuje se tortura. Guteres je – a zar je neko očekivao drugačije – ćutke prešao preko tih „sitnih“ detalja.
Kakva je UN organizacija pokazuje i njen odnos prema ruskoj agresiji na Ukrajinu i ratu Izraela protiv Hamasa. Guteres ne samo da je od početka napada na Ukrajinu davao neodređene i neutralne izjave, dobro pazeći da ne kaže nijednu reč koja bi mogla zasmetati Moskvi ili Pekingu, već je i opravdao Hamasov teroristički napad na Izrael u kome je preko 1.200 civila ubijeno, a par stotina završilo u tunelima ispod Gaze kao taoci. „Akcija Hamasa se nije dogodila u vakuumu“, bio je njegov relativizatorski komentar.
Generalni sekretar UN, kao i njegovi prethodnici, ostavio je stanovnike Gaze na milost i nemilost terorističkoj organizaciji Hamas. Štaviše, u prethodnih dvadeset godina zatvarali su oči pred otvorenim zloupotrebama pomoći UN i drugih organizacija, kako u Gazi, tako i u Libanu. U kampovima UNHCR-a u Libanu islamski ekstremisti potpuno su preuzeli kontrolu, a UNRWA je u prethodnih 20 godina bila u potpunoj službi Hamasa i glavni finansijer izgradnje tunela ispod Gaze.
Istovremeno, zvuče kao vicevi lošeg ukusa činjenice da je Iran rukovodio telom UN koje se bavi zaštitom prava žena, ili da je Libija bila na čelu tela za zaštitu ljudskih prava, čiji su članovi Saudijska Arabija, Zimbabve i Kuba. U Savetu za ljudska prava uobičajeno je da autokratski i kleptokratski režimi imaju većinu, pa zato nije čudo da se za izvestioce biraju osobe poput Frančeske Albaneze.
UN KAO DRUŠTVO NARODA
Danas UN sve više podsećaju na Društvo naroda između dva svetska rata, koje je nemoćno posmatralo bujanje fašizma, nacizma i komunizma, baš kao što UN impotentno posmatraju jačanje diktatorskih, kleptokratskih i autoritarnih režima. U međuvremenu su demokratske i slobodne zemlje postale manjina u staklenoj palati na Ist Riveru.
To objašnjava zašto su životi civila i dece u Gazi važni, a nisu oni u Ukrajini, Sudanu, Jemenu, Kongu, Libiji, državama Sahela, Mjanmaru. Da ne govorimo o pravima i slobodama ljudi koji žive u Kini, Rusiji i na tzv. Globalnom jugu. Za njih je Konvencija o ljudskim pravima UN mrtvo slovo na papiru, a čelnicima UN ne prolazi ni kroz predsoblje savesti da dignu glas protiv kršenja ljudskih prava i gušenja sloboda: par stotina hiljada dolara godišnje i serija benefita mnogo su važniji.
Katastrofalni rezultati UN u bivšoj Jugoslaviji, Ruandi, Haitiju, Iraku, Jemenu, Siriji, Libiji, Kongu, zatim seksualni skandali, korupcija, zloupotreba položaja, nenamensko trošenje novca, šverc različitih tipova, slizavanje i saučesništvo sa diktatorskim i kleptokratskim režimima i terorističkim organizacijama poput Hamasa ili Hezbolaha – to je lična karta UN u poslednjih 35 godina.
Više od devedeset odsto službenika UN koji su prijavili slučajeve korupcije, zloupotrebe ili saučesništva u nedozvoljenim radnjama sa diktatorskim režimima ili organizacijama dobili su otkaze ili su degradirani u službi, umesto da budu nagrađeni i unapređeni.
Ujedinjene nacije su na početku milenijuma imale 30.000 zaposlenih, a u 2023. godini na platnom spisku svetske organizacije bilo je 133.126 osoba. U osamdesetogodišnjoj istoriji postojanja UN se nisu usredsredile na par ključnih prioriteta, već su proširile delovanje na gotovo sve sfere života i globalnih pitanja. Ta bulimična aktivnost UN, koju su podsticale države članice kako bi ostvarivale svoje interese preko agencija UN, u potpunosti je razvodnila uticaj i podrila autoritet UN i njenih agencija.
Pojedini komesarijati, saveti ili agencije UN, poput UNHCR-a, UNICEF-a ili UNESCO-a, imaju svoju logiku i opravdanje, uprkos svim skandalima koji su ih pogađali. Ali drugi su potpuno prevaziđeni, poput Saveta za proces dekolonizacije (koji je davno završen), Ekonomske komisije UN za Evropu ili Saveta za industrijski razvoj.
UZALUDNA ORGANIZACIJA
Pre par godina u Gardijanu je osvanuo tekst anonimnog funkcionera UN kome je prekipelo i koji je preko britanskih novina upoznao javnost sa životom „mandarina“ iz UN:
„Imaš kancelariju, telefon, kompjuter, najbrži mogući internet, ali na izveštaje koje pišeš nikada ne dobijaš odgovor ili bilo kakvu reakciju. Tvoje kolege u Armanijevim odelima dolaze na posao oko deset sa kafom u ruci. Nikada nema ništa urgentno da se radi, sve može da sačeka, neće pobeći nikuda. Nemaš ispred svoje kancelarije ljude koji anksiozno čekaju vesti o otetom ili nestalom detetu. Nema dečjih izgladnelih lica pritisnutih na prozor tvog auta dok prolaziš kroz izbeglički kamp. Nema udovica, očeva, majki koje plaču i mole za minut vaše pažnje. Ne morate da radite vikendom ni prekovremeno; štaviše, ne smete da radite vikendom ili prekovremeno jer biste stvorili užasan presedan. Ali zato možete mirno da se oženite ili udate jer vam je sve obezbeđeno, uključujući i kompletno i najbolje moguće zdravstveno osiguranje, doprinose za penzioni fond, školske stipendije za decu, novčanu nadoknadu za stanarinu, redovno povećanje plate svake godine. Vrlo brzo naučiš da regrutuješ osobe koje neće ugroziti tvoj položaj – mediokritete koji će u hodu shvatiti pravila igre i kako igračka funkcioniše.“
Razmere proćerdanog novca, vremena i energije u UN najbolje je opisao njihov prvi čovek, Guteres. Pravdajući svoju neopravdano veliku platu i plate svojih potčinjenih, Guteres je – valjda misleći da će ostaviti bez daha i argumenata svoje kritičare – izneo podatak da je u 2024. godini u UN održano 27.000 sastanaka u okviru 240 različitih tela, a da je Sekretarijat UN proizveo 1.100 izveštaja. Neko bi rekao: „Čega se pametan stidi…“ ili „Žali bože bajtova i papira“, jer te izveštaje ne čitaju ni oni koji ih sastavljaju, a kamoli drugi, dok su efekti sastančenja kao lanjski sneg.
Vrlo je indikativan podatak da samo 49 članica UN od 193 redovno plaća svoju kvotu za budžet organizacije koji iznosi 3,72 milijarde dolara. Dva najveća dužnika su SAD i Kina. Vašington duguje milijardu i po dolara, a sa Trampom u Beloj kući pitanje je da li će i kada taj novac biti uplaćen. Novina je Peking, koji je do sada redovno plaćao svoju kvotu, ali je ove godine odlučio da odloži uplatu do kraja 2025.
Dodatni problem za UN predstavlja odluka Trampa da demontira USAID i da smanji za 83 odsto programe međunarodne saradnje, budući da su od USAID-a i američkih programa pomoći najviše koristi imale UN i njihove agencije. U toj lančanoj reakciji najviše su stradali oni najugroženiji, budući da UN prvo krešu pomoć ljudima zbog kojih postoje, zatim radna mesta, a tek na kraju plate.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČEVRTKA, 18. SEPTEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Post Views: 0
