„Tužni i stari Džo Bajden mogao bi poslednji da se smeje“: Sajmon Tisdal analizira političku sliku SAD

Zamislite starca koji sam sedi u prljavoj birtiji u centru Vašingtona. Leđima je okrenut prozoru, pogrbljenih ramena, kao mušterija u Nighthawks-u, čuvenoj slici Edvarda Hopera.

Starac se zove Džo i izgleda umorno i žalosno. Možda razmišlja o onome što je bilo, o onome što je moglo biti. Za njega je to noćna mora.

Ipak, čak i da je ovo zaista predsednik, pa čak i da mu je osramoćena Tajna služba dozvolila tako maštovit privatan trenutak, Džo se ne bi morao osećati tužno ili usamljeno, piše u najnovijoj kolumni za Gardijan Sajmon Tisdal, spoljnopolitički komentator i urednik deska vezanog za SAD.

Ostalo mu je šest meseci na čelu SAD. Na papiru, on je i dalje najmoćniji čovek na svetu. I više ne mora da brine o reizborima, glasovima, anketama ili TV debatama. Koga sad briga šta kažu stručnjaci?

Džo je slobodan na način na koji nikada nije bio otkako je prvi put ušao u javni život pre više od 50 godina.

Do određene tačke može da radi šta hoće. Umesto da nestane u senku, ismevan kao hroma patka, Bajden bi mogao da ima poslednju reč, da uživa u poslednjem smehu, dovede do krajnjih granica.

Poslednji tango u Vašingtonu sastaje se sa Last of the Summer Wine (britanska TV serija).

U novembru 1992, nakon što je izgubio od Bila Klintona, Džordž Buš Stariji našao se u sličnoj poziciji, iako su mu ostala samo dva meseca na funkciji.

Kao i Bajden, Buš je bio spoljnopolitički štreber, a spoljnu politiku usmerava predsednik, a ne Kongres.

Dakle, zato što je mislio da je to ispravno – ali u suštini zato što je mogao – Buš je, na opšte čuđenje, napao Somaliju.

Istini za volju, to nije bio veliki uspeh. Američka vojna intervencija kao podrška pomoći UN za glad i izgradnju nacije podstakla je građanski rat u Somaliji.

To je dovelo do bitke kod Mogadiša i najvećeg vojnog poniženja SAD od Vijetnama. To je Klintonovu administraciju opteretilo velikim problemom.

Ipak, Buš je izneo svoje. Prerano otpišite predsednika na svoju opasnost.

Iako scrpljen Bajden još ima vremena i snage da uokviri američku budućnost i, donekle, svetsku. Neočekivane krize zahtevaju akciju.

Političke odluke mogle bi da nateraju njegovog naslednika, bilo da se radi o Kamali Haris ili Donaldu Trampu, i da promene tok istorije. To je obrnuti medeni mesec.

Da li će Bajden iskoristiti priliku da dodatno utisne i proširi svoje nasleđe? U svom TV obraćanju, obećao je da će nastaviti sa svojom domaćom agendom: jača ekonomija, niži troškovi života, građanska prava.

Naglasio je „spasavanje naše demokratije“ od Trampove pretnje. „Ideja Amerike leži u vašim rukama“, rekao je on. „Samo moramo da zadržimo veru… i da se setimo ko smo“.

Ipak, prošlonedeljna poseta Benjamina Netanjahua, izraelskog premijera i osumnjičenog za ratne zločine, bila je snažan podsetnik da Bajden ima nedovršen posao na Bliskom istoku.

Poseta je usledila usred tekućeg izraelskog pokolja palestinskih civila u Gazi i usledila je posle značajne presude Svetskog suda da su okupacija i eksproprijacija palestinske zemlje od strane Izraela nezakoniti i da se moraju okončati.

Hoće li se sa zakašnjenjem emancipovani Bajden iskupiti za ranije greške?

Značajno je da je Haris zauzela tvrđi stav u razgovorima sa Netanjahuom. Američko priznanje palestinske države, koje ona hipotetički podržava, ako se spoji sa pauzom u isporuci ofanzivnog oružja Izraelu, moglo bi da promeni čitavu bliskoistočnu dinamiku.

Netanjahuov demagoški govor pred Kongresom je sukob sa Hamasom predstavio kao deo šireg rata sa Iranom, „najradikalnijim i najsmrtonosnijim neprijateljem Amerike“.

Ovo je bila tipična buka. Netanjahu je zaboravio da je Bajden, kada je prvi put izabran, želeo da sklopi dogovor sa Iranom.

Pokorniji predsednik preuzima dužnost u Teheranu ovog meseca. Bajden bi, ako želi, mogao ponovo da pokuša da oživi diplomatski put koji je uništio Tramp.

Saudijska Arabija i Iran su već preduzeli probne korake. Prekid vatre u Gazi, saudijsko-izraelski sporazum i palestinsko-izraelski proces ka ostvarivanju plana o postojanju dve države su blistave nagrade.

Bajden, takođe, ima poslednju šansu da ispravi još jednu očiglednu grešku – svoj neuspeh da se direktno suoči sa Rusijom zbog njene invazije na Ukrajinu.

Vladimir Putin nestrpljivo očekuje Trampov povratak. On očekuje da će njegov kolega nasilnik dići ruke od Ukrajine i pokloniti mu de facto pobedu.

To bi bila katastrofa. Haris bi sigurno podržala oštriju akciju prema Rusiji ako Bajden pokaže prednost.

U prvom redu, on bi trebalo da upozori Putina da vazdušni, raketni i napadi dronovima na civilne ciljeve daleko izvan linija fronta moraju odmah prestati – a ako ne, biće odbijeni odbrambeno raspoređenim vazdušnim i morskim snagama SAD i NATO-a.

Nikad nije kasno da se povuče crvena linija.

Bajdenovo nasleđe kao šampiona demokratije i međunarodnog poretka zasnovanog na pravilima bi bilo neizmerno ojačano ako bi on pokrenuo reformu Saveta bezbednosti UN, zauzeo se za univerzalna ljudska prava i oživeo globalne napore u borbi protiv nuklearnog oružja dok još može.

Bajden bi trebalo i eksplicitno da garantuje odbranu Tajvana.

Šest meseci nije dugo da promenite svet. Dvostruko je srećan onaj ko dobije drugu šansu. Neki oproštajni politički potezi Bajdena mogli bi da pomognu da se smanji brdo izazova, domaćih i stranih, koji čekaju predsednicu Harisa. Oni bi mogli da pomognu u zaustavljanju Trampa koji kuca na vrata Bele kuće.

Ono što je najvažnije, možda, u opasnim, podeljenim vremenima, Bajden i dalje može da postavi ton.

„Da li još uvek verujemo u poštenje, pristojnost, poštovanje, slobodu, pravdu i demokratiju?“ upitao je dok je započeo svoje dugo zbogom.

„Da li je karakter u javnom životu još uvek bitan?“ Odgovor je snažno „da“ – ali usred buke nadolazeće izborne oluje, to zahteva ponavljanje u redovnim intervalima od strane ličnosti koja izaziva poštovanje.

Poruka Džou, koji razmišlja u restoranu uz svoju hladnu šoljicu kafe: još nije sasvim gotovo. Amerika te još treba.