Remek-delo „Knjiga o džungli” ima svoje korene bazirane na istinitim događajima. Naime, fotografija prikazuje Dina Saničara, dečaka kojeg su odgajali vukovi u dubokim džunglama Indije. Upravo ta fotografija i sudbina ovog dečaka poslužili su kao inspiracija Radjardu Kiplingu za lik čuvenog Moglija, glavnog protagonistu “Knjige o džungli”.

Diznijeva ekranizacija koja opisuje moguću harmoniju života dečaka u divljini osvojila je svet. Međutim, stvarna životna priča Moglija iz realnog života nije se završila poput one u animiranom i crtanom filmu.

Morali da ubiju vučicu da bi ga uhvatili

Krajem 1800-ih godina, postojao je niz izveštaja o deci koja su pronađena kako žive sa divljim životinjama u džungli. Na primer, grupa lovaca u Utar Pradešu navodno je pokušavala da isteraju čopor vukova iz jazbine kada je napolju naleteo na dečaka. Lovci su uhvatili divlje dete i poslali ga u sirotište.

Ista sudbina zadesila je i Dina Saničara. Njega su odgajali vukovi u džungli Utar Pradeš u Indiji sve dok ga lovci nisu pronašli 1867. godine i odveli u sirotište.

Prvi dečak, koji je izvučen iz vučje jazbine, umro je nekoliko meseci po dolasku u sirotište. Tokom svog kratkog boravka i kratkog života, povezao se sa drugim detetom koje su takođe odgajali vukovi. On se zvao Dino Saničar.

Grupa lovaca u gustoj šumi okruga Bulandšahr, Utar Pradeš, primetila je šestogodišnjeg dečaka sa čoporom vukova. Činilo se da su dečaka usvojili i odgajali vukovi.

Lovci su to smatrali neprirodnim i odlučili su da odatle izvuku divlje dete i vrate ga u civilizaciju. Ispraznili su jazbinu i morali da ubiju vučicu da bi uhvatili dečaka, kojeg su odveli u sirotište Sikandra blizu Agre. Tamo je dobio ime Saničar, što na hindu jeziku znači subota, dan na koji je doveden.

Režao i jeo sirovo meso kao vuk

Podivljala deca često ne samo da nemaju osnovne društvene veštine, već imaju i problema da hodaju pravo. Saničar je režao i gunđao kao vuk, hodao na četiri noge, jeo sirovo meso, oštrio zube grizući kosti kao životinja. Iako nije bio nem, samo je stvarao životinjske glasove.

U kontekstu inteligencije smatrali su ga imbecilom, dok je on često pokazivao znake razuma, a ponekad i stvarnu oštroumnost. Ljudi iz sirotišta su se trudili da strpljivo rade sa dečakom i on je postepeno počeo da jede normalno, ali nije ništa govorio.

Nije razumeo ni neverbalnu komunikaciju ljudi, poput pokazivanja prstom i sporazumevanja upiranjem na stvari ili pojave. Za njega je to bilo potpuno strano a pokušaji nisu imali smisla.

Dina nikada nije naučio da govori. Ipak, prilagodio je neka ljudska ponašanja, kao što je nošenje odeće i pijenje iz šolje.

Živeo je kratko i umro je u 34. godini života. U sirotištu je proveo ceo svoj život, pokazujući malo poboljšanja. Mogao je da stoji, hoda, obukao bi se kako treba, počeo je da jede iz tanjira. Ali, uvek je njušio hranu pre jela. Ako mu se ne bi svidela, on bi je bacio.

Za života je imao samo jednu ljudsku naviku – počeo je da puši i postao je stalni pušač. Umro je od tuberkuloze 1895. godine.

Kiplingova „Knjiga o džungli” je nesumnjivo delo fikcije , a najpopularniju priču koja pokazuje da je suživot ljudi I divljih životinja moguć – autor je za čuveni lik Moglija izvukao inspiraciju iz kratkog života i neverovatne sudbine „divljeg dečaka” Dina Saničara.

Panta već 15 godina živi u pećini, vakcinisao se i pije pivo sa životinjama

Original Article