IgaBiva
Volite li cyberpunk?
To je jedini smisao za voljenje ovog filma, tkz. nastavka zaboravljeno-kultnog-mnogima TRON (1982.) i njegovog „pravosnažnog“ nastavka Tron (2010.). Mene, lično, nijedan od tih filmova, uprkos halabuci, nije preterano oduševljavao, ali poštujem fanatike…
Tron: Ares jeste film koji je podređen onome što radi Jared Leto. On je sve i svja, nešto kao Kianu u John Wick filmovima. Samo, što je ovde u pitanju cyberpunk. No, dobro, Kianu je sam, a ovde su i Jeff Bridges i Gillian Anderson (fali Fox Molder), pa je sve zavijeno u „deblji papir“…
Da se podsetimo, u filmu iz 1982. godine, programer Kevin Flynn (Jeff Bridges) bio je „zatvoren“ u svoju igricu, koju je morao da pređe kako bi se suočio s nezajažljivim direktorom moćne komapije. U nastavku, programerov sin, ima slične probleme, te i on mora da „živi i ostane živ“ u kompjuterskoj igrici, a u tome mu svesrdno pomaže i kompjuterski modifikovani lik njegovog oca…
Sada, u „trećem delu“ digitalno biće Ares (Jared Leto), Ares, stvoren je od strane Džulijana Dilingera, unuka Eda Dillingera (negativca s kojim se Bridges obračunavao u prvom filmu). Džulijan se nadao da će vojsci prodati stvorenja poput Aresa i njegove smrtonosne poručnice Atine (Jodie Turner-Smith), pa tako dobija opasnu misiju da napusti digitalni svet i ode u ljudski, što će označiti prvi „najbliskiji“ kontakt čovečanstva i veštačke inteligencije. Leto/Ares sklopiće savez sa lepom direktorkom Eve Kim (Greta Lee), idealistkinjom u svetu neobuzdanih korporacija, koja nosi i ličnu tragediju. Anderson/Scully jeste samo majka zlobnog Dillingera, a Jeff… on je kompjuterizovano podmlađen… Nažalost „vernika“, suviše labava veza s originalnim filmovima…
Reditelj ovog filma jeste Norvežanin Joachim Rønning, koji je prošle godine snimio i Young Woman and the Sea, a u svojoj filmografiji ima i blokbastere tipa Maleficent: Mistress of Evil i Pirates of the Caribbean: Dead Men Tell No Tales, kao i mnogima najdraži avanturistički Kon-Tiki. Dakle, sada prvi put potpisuje nešto što bi se moglo nazvati „čistokrvni SF“, i to je vidljivo. Ono što nedostaje Tron: Ares jeste „rutina“ nekih moćnijih žanrovskih izdanaka, te, iako je vidljivo da je osnova priče i cyberpunk alegorija na Frankenštajnovo čudovište i moderna vizija klasika Meri Šeli, ta crta, ipak, nije dovoljno potencirana, već je zabašurena blještavilom praznine CGI efekate naguranim u dva sata, moram reći, pomalo i bezdušno zamarajaćim.
E, sad, ako ste ortodoksni fan – onda ništa – zaboravite da ste ovo uopšte čitali…
