ŽIVOTNI put sveštenika Gojka Ostojića (39) po malo je neobičan, a kada kaže ljudima da se iz Austrije sa suprugom i četvoro dece vratio da služi u Trgovištu, posle evidentnog čuđenja usledi mnogo pitanja, na koje on ima odgovore i vrlo rado svojim parohijanima priča o prednostima i manama pečalbe.
Foto: J.S.
Rođen je u Prnjavoru, njegov je otac trbuhom za kruhom krenuo da radi u Austriju, a početkom ratnih sukoba pridružuje mu se i supruga sa dvojicom sinova.
Foto: J.S.
– Kao dete sam se preselio u Austriju, u Linc. Moja porodica je bliskost sa našim ljudima tražila u crkvi, a ne u klubovima. Prvi sam sveštenik u porodici, ali sam rastao i vaspitavan sam u duhu pravoslavlja, a najveći uticaj na mene je ostavila moja prabaka. Kada je došlo vreme upisao sam Bogosloviju u Sremskim Karlovcima, a godinu dana kasnije mi se pridružio i brat – započinje priču sveštenik Gojko.
Nakon Sremskih Karlovaca gde je maturirao 2005, nastavlja školovanje u Foči gde je bio godinu dana, pa zatim i u Minhenu gde je diplomirao i nakon toga počinje da radi u Austriji najpre kao veroučitelj.
– Suprugu sam upoznao preko zajedničkog prijatelja i pred kraj 2008. došao sam u Vranje, bio sam slobodan jer je bio raspust i želeo sam da upoznam Milenu, sa kojom sam pre toga imao kontakt samo putem telefona. Kupila me je spontanošću i činjenicom da me je odmah upoznala sa porodicom. Par meseci kasnije postala je moja supruga i pridružila mi se u Austriji, a nekako u tom periodu sam rukopoložen – priča otac Gojko Ostojić.
U Austriji se najpre rodio njihov prvi sin Milenko 2010. godine, tri godine kasnije Vasilije, 2016. godine Marta, a najmlađi Despot 2020.
Mnogi bi rekli idealan život, ali Gojko je priželjkivao da se vrati i odgaja decu u svojoj zemlji. Mamio ga je jug.
– Tamo je sve drugačije, parohijski život diktira njihov način života, ovde recimo ako ne stignem do podneva da svetim vodu parohijani se zabrinu, a tamo sam počinjao tek popodne kad ljudi dođu s posla. Relativno se kasno javila ta želja da se otvaraju crkve u Austriji. Devedesetih je počela gradnja mala crkava u manjim mestima u jednoj takvoj parohiji sam i služio, u Salfelderu. Ima dosta našeg naroda, rade ljudi tamo, ali sve je zaista drugačije, ne kažem da je loše ali meni lično nedostajala je toplina koju sada osećam ovde – iskren je sveštenik.
Kaže da taj duh da samo radi i zaradi nikada nije bio njegova preokupacija. Iako voli i poštuje Austriju jer je ta država prihvatila mnoge naše ljude, nikada nije imao osećaj pripadnosti. Obećavao je sebi ako ne uspe ranije, onda da će zadnjih pet godina službovati u Srbiji ili u Republici Srpskoj.
– Kada je sam to pomenuo Mileni, ona je rekla „kuda ti, tu i ja“. Rastao je osećaj da ne mogu da doprinesem tu gde jesam i maksimalno dam sebe. Imamo već tri generacije poreklom Srba koji žive tamo i mnogi ne razumeju valjanosrpski. Ljudi se integrišu i asimilišu, ne vidim ništa loše u tome, ali nisam video sebe u toj priči – kaže ovaj sveštenik.
Sada za sebe sa ponosom kaže da je srećan i ispunjen čovek. Deca mu rastu okružena ljubavlju. Voli svoju parohiju, u šali kaže da su ga ljudi u Trgovištu prihvatili kao „svog“ iako priča ijekavicu.
Foto: J.S.
– Ne mogu ja da srbujem u Austriji, ali mogu u Trgovištu. Nema ničeg lošeg u tome da želim da sačuvam poreklo. Svako ima svoj izbor u život. Postojala je ta ideja da se propoved drži na nemačkom. nije meni to bilo strašno, pa ako treba i da propoveda na kineskom, jer misija crkve je da priđe narodu – smatra otac Gojko.
On sa svojim narodom u Trgovištu ima velike misionarske planove. Kaže da je najvažnije da kao narod sačuvamo dušu.
– Novac ćemo zaraditi i ovde. Manje se zarađuje, ali se mnogo lepše živi. Kao narod treba da sačuvamo dušu i toplinu, uprkos brojnim iskušenjima – smatra ovaj sveštenik.
Foto: J.S.
Kaže na kraju da se on prilagođavao svojim parohijanima u Trgovištu, njihovim običajima i tradiciji. Bio je iskren prema svojim Pčinjanima, a oni su mu uzvratili ljubavlju za njega i njegovu porodicu.
Pratite nas i putem iOS i android aplikacije
