IgaBiva
Ovaj film je najočitiji primer kako pokretne slike mogu da iznenade pod uslovom da se prethodno oduprete iskušenju i pročitate opis samog ostvarenja pre gledanja istog. Naravno, iznenađenja mogu biti i neugodna, pogotovo ako ste isključivi po pitanju shvatanja filmske umetnosti i želje da pošto-poto ne proširite svoje vidike i vidite i ono što bi se nazivao pogled „Out of Box“, odnosno banalnim rečima – „Stiven King je majstor horora i došao sam da gledam klovnove koji kasape, a šta je, dođavola ovo???“…
E, pa, The Life of Chuck jeste, rekao bih, jedan intiman portret, kako samog Kinga (po čijoj priči je snimljen film), tako i samog reditelja, ljubiteljima horora poznatog kao Mike Flanagan (Doctor Sleep, Gerald’s Game, Ouija: Origin of Evil, Before I Wake, Hush, Oculus, Absentia). Ovaj film nikako nije horor, već se vodi kao fantasy-SF, a zapravo jeste autorsko zaveštanje o smislu života, po senzibilitetu negde tamo gde se nalaze, recimo, Henksov i Zemekisov Here, ili ako idemo malo dalje čak i Malikov The Tree of Life (mene je početni deo podsetio i na ono što nam je ponudio Lars fon Trir u Melancholia!).
The Life of Chuck počinje trećim, zapravo završnim delom filma. Chiwetel Ejiofor je razvedeni učitelj u srednjoj školi, zatečen vremenom velikih svetskih katastrofa, neposredno opčinjen i time da je njegov gradić misteriozno „oblepljen“ bilbordima u kojima se „neko“ zahvaljuje izvesnom Čaku na 39 „izvrsnih godina života“. Niko ne zna ko je, zapravo, taj Charles „Chuck“ Krantz, sve dok…
Drugi i prvi deo filma otkrivaju Čakov identitet. On je običan čovek, koji se, umesto da sledi svoje primarne instikte i zaplovi u svet umetnosti i plesa, formirao kao računovođa (gle, nešto slično kao Tim Robbins u The Shawshank Redemption, ponovo King!). U drugom delu filma, ostaćemo fascinirani scenom u kojoj sredovečni Čak – Tom Hiddleston, na putu ka poslovnom sastanku, zastaje na ulici zadivljen mlađanom devojkom koja svira bubnjeve i… pa, nećemo otkrivati unapred, ali prepustite se, reći ću samo da je ovo možda i jedna od najboljih scena kao da je iznikla iz lektira poput Cabaret, All That Jazz ili nekih takvih filmova.
U trećem delu filma (zapravo prvom), upoznaćemo i Čakija kao dečaka, i saznati (a možda i nećemo) kakve veze uopšte imaju apokaliptične scene iz trećeg (prvog) dela filma, s poslednja (prva) dva. Zapravo, na neki autorski krajnje čudan, ali apstraktno lep i emotivan način, sva tri dela stopiće se u životnu epopeju o smislu postojanja, otkrivajući pravi razlog za postojanje na ovom svetu, opterećom besmislenim tragedijama i „voljama božijim“ kojima možda najčešće i ne možemo da pronađemo svrhu.
Zbog svega toga, ako The Life of Chuck navede (ili zavede) bar nekog od silnih ljubitelja hororskih svetova Stivena Kinga da se samo malo „ispruži“ van žanrovskih barikada, i pročita bar jednu pesmu od Volta Vitmena, pored mnoštva inspirišućih misli, tako lepo „uklopljenog“ u ovaj film, onda su autori postigli pun uspeh.
Lep film, željan da ga gledate i postanete (još) bolji čovek…
