IgaBiva
Novi DC The Flash jeste sasvim pristojna zabava, zbog koje dobra većina neće zažaliti što su odvojili vreme da uplove u nju. Naravno, nije u pitanju nikakav masterpiece, da se svrsta u nezaboravna ostvarenja filmske umetnosti, ali je superherojski iskorak u svet mašte koji će bar na trenutak (144 minuta) učiniti da zaboravite na oporosti stvarnog sveta u kom živite.
Barry Allen je The Flash – tinejdžer sumanute brzine, naučni laborant kome je udar munje u hemikalije s kojima je radio dao superherojsku mogućnost neuhvatljivosti. On je deo Justice League, ali, srećom, ovaj film nema preterane veze s prethodnikom u seriji. Uvodna akcija, u kojoj naš junak spašava bebe iz porodilišta usled ne baš smisleno objašnjenog katastrofičnog rušenja istog, dok Batman na drugom kraju Gothama jurca za nekim poludelim teroristima, jeste duhovito osmišljena, ali uopšte nije bitna za ostatak filma… što je takođe, baš dobro.
E, kad se to sredi, nastavlja se ono zbog čega i postoji film. Barryjev otac je u zatvoru, optužen da je ubio svoju ženu, a Flashovu majku. Naš junak je ubeđen u njegovu nevinost, ali snimak koji treba da potvrdi da je otac u vreme ubistva bio u prodavnici nije tehnički upotrebljiv. Barryju majka strašno nedostaje, a kada otkrije da svojom brzinom može da vrati vreme i utiče na događaje iz prošlosti, upustiće se u avanturu koja se kosi s svim superherojskim, a i osnosnim naučnofantastičnim načelom – nikako ne utiči na događaje iz prošlosti… Jer, možeš da sretneš i samog sebe u tom vremenu, a onda nastaje pičvajz (odlična i duhovita epizodica o Back to the Future).
U principu, ovo je još jedan film o vremenskim paradoksima multiverzuma. Kao takav, mogao je da bude i originalniji, ali ne treba mu se previše zameriti. Treba reći da kroz film u manjoj ili većoj meri promiču mnogi superherojski likovi, pa i oni koje znamo baš iz njihovih davnih dana, pa se može smatrati da puca i na nostalgičarsku kartu (Michael Keaton kao Batman skoro tri decenije kasnije jeste osveženje). Generalno, ceo film i jeste prilično pun tih duhovitih epizodica, koje nadilaze “banalnosti” kojim svaki novi holivudski superherojski ep obiluje. Baš zbog tih “epizodica” ovo i jeste “dobroraspoložavajući” događaj. Trend ili ne, tek to poigravanje s multiverzumima zaista pruža beskrajnu mogućnost da se čovek nekoliko puta baš lepo nasmeje (ali ne cinično, već odistinski), što je, samo po sebi, dragocen putokaz za stvaranje dobrih vibracija. Zato prednost dajem ovakvim filmovima, koji u sebi imaju tog “šmekerskog šarma”, nad onima u čijem središtu je samo konačna herojska CGI bitka za spas čovečanstva (dobro, ima je i ovde, kad treba srediti zlog generala Zoda – takođe ne baš maštovita – pusta poljana, pa udri…). Jednostavno, ovo nije film koji istura generisanu akciju u prvi plan, već su mnogo važnije neke druge stvari i “ljudskosti” koje uprkos svoj toj “superherojštini” stoje u pozadini. Pa, makar, čak i mnoge od “njih” i ne bile baš suvislo objašnjene (jer, vremenski paradoksi…).
Ipak, gledati!
Reditelj Andy Muschietti (It Chapter Two, It, Mama) i, pre svega Ezra Miller u dvostrukoj glavnoj ulozi “sopstvenog ja” – to su zaslužili!
