Tatjana Mandić Rigonat: Zagazili smo u teror, svedoci smo dubokog nasilja

Dramatruškinja, rediteljka i pesnikinja Tatjana Mandić Rigonat ocenjuje da se u Srbiji forsira sukob između građana, „ne teži se dijalogu, nego komplikovanju, zagazili smo duboko u teror, svedoci smo dubokog nasilja“.

„Mladi ljudi su najveće mete ovog režima koji ne želi da čuje drugu stranu, ponašaju se kao kartel“, poručuje ona u emisiji 360 stepeni na TV N1.

Kaže i da se vlast još snažno drži, jer ima podršku i upozorava da „ako ne bude izbora, ko će ostati od mladih ljudi i želeti da stvara svoju budućnost“.

Međutim, dodaje da, uprkos tome što vlast koristi brutalnu silu, teror može da bude još gori, „imamo primere iz istorije, nije ovo najgora stvarnost koju možemo da živimo, svet u kojem je moguć genocid u Palestini – to je brutalan svet koji ima divne iluzije koje pravi o samom sebi“.

Ističe i da su „studenti svetska avangarda, doneli su pobunu srca“, kao i da bitka tek počinje, i to ne samo kod nas.

„Srbija ne izgleda isto“

Smatra i da smo prepoznali istinsku potrebu za pravdom i slobodom, „Srbija ne izgleda isto posle pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu, desilo se nešto u evolutivnom smislu, približavanje čoveka drugom čoveku“.

„To su uradili studenti, to smo godinama očekivali od opozicije, da svoje Ćezare Pjaćoti cipele iskoriste da šetaju po Srbiji, a to su uradili studenti“, navodi, prenosi portal N1.

Ali, ukazuje, da ima mnogo zavedenih, „mislim da do njih istina još nije došla, ne mrzim ih, okrenuti su tim političkim manipulacijama, i veruju ovim vrhovnim patriotima koji nas vode u bolju budućnost, a to je čista pljačka Srbije“.

Kada se radi o studentskoj listi za eventualne vanredne parlamentarne izbore, kaže da postoje ljudi koji žele da se drugi žrtvuju u ime njihovih vrednosti ili interesa.

„Ispričaću jednu priču iz SSSR iz 80-ih godina 20. veka koja to ilustruje. Jedan satiričar pao je u nemilost vlastima, i jednog dana na njegova vrata je zakucao čovek sa dva kanistera benzina, predložio je ovom satiričaru da se spali na Crvenom trgu protiv totalitarizma, a u ime slobodne reči, života i mišljenja, jer kad bi on kao mali čovek to uradio to bi znali samo vatrogasci, a ako se jedan pisac spali onda će to biti pobuna koja će ući u istoriju svetskih pobuna. Rekao je ‘evo ja imam benzin, vi nađite upaljač’, a pisac je rekao da ne puši i da nema upaljač. A onda je piščeva žena ovog neznanca oterala“, ispričala je Rigonat i dodala da se traže žrtve od drugih, „ali, zapravo, svako od nas treba da pogleda u sebi šta smo mi pojedinačno spremni da uradimo“.

Naglašava i da je protiv objavljivanja studentskih lista – „izbori nisu raspisani, zašto bi ti ljudi prolazili medijski linč“.

„Drugo, da li su druge stranke istakle svoje kandidate“, upitala je i dodala da su studenti napravili politički skok i da su oni tražili od vlasti da se poštuju zakoni, a „kada bi se poštovali zakoni, u tom trenutku pada ova vlast koja je uspešna u teroru“.

Osvetnička (ne)kulturna politika

Na pitanje da li je pozorište trenutno jedino mesto gde može da se vodi dijalog, ona navodi da se dijalog vodi i na ulici.

„Ovo je jedan dijalog omladine i građana koji žele da razgovaraju na jedan pamentan način, i imamo vlast koja na njih šalje zvučni top“, poručuje.

Dodaje da je do Vidovdana bio oblik protesta na koji vlast nije imala odgovor.

„Ova vlast se brutalnom silom bori da zadrži privilegije, a pozorište od kad postoji je mesto na kojem se propituje ceo svet, univerzum, pojedinac, od prvog trenutka smo dali podršku protestima. Upravo zbog toga što se osetila snaga između nas i publike i pozorište zaživelo kao agora, dobili smo osvetničku (ne)kulturnu politiku“, smatra Mandić Rigonat.

Kazna za podršku studentima

Ona, koja je i stalna članica Narodnog pozorišta, pojašnjava da toga ne bi bilo da ministar kulture nije postavio Dragoslava Bokana za upravnika Narodnog pozorišta.

Komentarišući novi pravilnik za zaposlene u nacionalnom teatru, koji im, između ostalog, zabranjuje da izražavaju političku opredeljenost, Mandić Rigonat ističe da je taj član unet u stari pravilnik „da bismo bili kažnjeni zbog onog što smo radili u prethodnoj sezoni – aplauzi za studente, pokazivanje crvene šake i pokazivanje indeksa“.

„Ovo je jedna osvetnička priča koju advokati treba da pogledaju“, ukazuje i dodaje da se ne može tražiti od umetnika da budu komformisti, poltroni, „pozorište ima odgovornost, mi moramo da svedočimo slobodu pravdu i da stojima iza njih“ .

Smatra da su ovo opaka vremena, u kojima se vlast razgolitila i pokazala svoju suštinu.

„Šalju čoveka koji je bi na čelu paramilitarne formacije Beli orlovi da nas dovede u red. Ovo je opasno vreme, ovo nije vreme za sitne male igre. Narodno pozorište nikada nije bilo njegova uprava, one su se menjale, Narodno pozorište su njegovi umetnici“, zaključuje.

Navodi i da na odgovornost treba pozvati ministra kulture zbog svega što se dešava u kulturi ove zemlje i što je postavio Dragoslava Bokana za upravnika Narodnog pozorišta.

Karijera i pogled na umetnost

Govoreći o svojoj karijeri i brojnim uspesima, ističe da su njene predstave koje ostaju na repertoaru mnogo godina njeni uspesi.

„Nisam čovek funkcije, pre svega sam umetnik. Za mene je najveća sreća kad mogu da režiram, a nemam tu priliku od 2023. Nisam planirana za Narodno pozorište da radim do kraja 2026. godine“, kaže i dodaje da predstave najdelotvornije mogu da budu ubijene nad se ne stavljaju na repertoar.

Aktivno se igraju tri njene predstave, a dve, koje su bile veoma posećene, nisu na repertoaru, iako sa njega zvanično nisu skinute.

„Mene nema, a predstava ima“, kaže s gorkim osmehom.

Dodaje i da umetnost ide ispred vremena, i zato je pozorište snažno.

„Genijalni ljudi ne žive od trenutka, već anticipiraju, a umetnost je veća od života“, ukazuje.

(Ne)moć interneta

Što se tiče informacija, kaže da nas je internet zbližio „u smislu da ja ovde saznaću u deliću sekunde šta se dešava u Urugvaju, a s druge strane ta glad za sve bržim i kraćim informacijama od nas je stvorila konzumenta, naša pažnja je pažnja leptira“.

„Živimo u vremenu brzine, u vremenu u kojem ništa što je važno ne traje duže od tri dana. To je nasilje nad našom psihom“, navodi i dodaje da izlaz vidi u čitanju knjiga, u obrazovanju.

„Studenti su vratili dostojanstvo indeksu, nije više fora da budeš baraba, ili cura te barabe, već smo se opet vratili na to da je znanje bitno, i moramo da se borimo da ono ostane dostupno i detetu nekog siromaha, kao i tajkuna“, poručuje i ukazuje da su „studenti doveli do katarze, shvatili smo da smo ljudi, to daje snagu, mi nismo kartel, mi smo ljudi“.

Na pitanje da li je došlo vreme za promenu, kaže da je bitan dan posle, „a o tom danu posle bi trebalo da priča opozicija, dugo smo živeli u obesmišljavanju politike, poput bojkota“.

„Ovo je prostor da političke stranke kažu kako će izgledati taj dan posle, kakav će odnos imati prema prirodnim bogatstvima… Moraju da se odrede po svim bitnim pitanjima, konkretno, ne umiveno… da se suzdrže od intelektualne zlobe“, navodi.

Dodaje i da je ovo prostor da se bore za izborne uslove i da shvate da im nisu studenti krivi, već „nedovoljno izoštrena pozicija u datom trenutku“.