Sveti Sava 2.0: Vučić odustao od vidovdanskog kontramitinga, ali ne i od izazivanja građanskih sukoba

Pištolj u rukama Živka Sandića, aktiviste SPS-a iz Vrbasa, opalio je 24. decembra 1996. godine. U glavu je pogođen Ivica Lazović, član SPO-a. Lazović je došao na miting koalicije Zajedno, izrevoltiran izbornom krađom SPS-a, a Sandića je stranka dovezla autobusom na kontramiting Slobodana Miloševića.

Sećam se da mi je jedan rođak pričao kako je u trenutku pucnja bio na dvadesetak metara od pogođenog Lazovića, koji je ostao trajni invalid.

Jasno je da je ideja Slobodana Miloševića tog dana bila da izazove sukobe među građanima koje je namerno gurnuo u rovove.

Aleksandar Vučić, koji je te 1996. godine postao direktor Kulturno sportskog centra „Pinki“ u Zemunu, iako voli da koristi miloševićevsku retoriku i metode, naučio je na nekim greškama predsednika SRJ, pa je tako odustao od namere da na Vidovdan, u vreme studentskog protesta, napravi skup svog Pokreta za narod i državu.

Odustao je od (kontra)mitinga, ali ne i od ideje izazivanja građanskih sukoba. Može do sutra Miloš Vučević da priča da mitinga tog dana neće biti zato što treba izbeći srpsko-srpski sukob. Demantuje ga Ćacilend, iako stanovnici ovog nehigijenskog naselja oivičenog metalnom ogradom premazanom mašću tvrde da im „blokaderi“ spremaju entičko čišćenje za Vidovdan.

Uloga ovog kampa nasilnika i režimskih studenata je upravo provociranje incidenata koji bi bili povod za šire sukobe. To su radili i 15. marta, ali su ih studenti nadmudrili. Upravo oni koji se hvale time da su Ćaci su onoliko puta napadali novinarske ekipe koje su želele da saznaju zašto bi pobogu neko na letnjoj žegi sedeo u belom šatoru nasred ulice.

Nije Ćacilend tu da bi štitio Andrićev venac. Da je tako onda bi Vučić stvarno bio kukavica, a sam se hvali time da nije. On je borac protiv obojene revolucije koju je već pobedio. On ne da Srbiju. On je otelotvorenje srpskog nacionalnog jedinstva. On je Pokret za narod i državu. On zove na dijalog. Naš savremeni Sveti Sava. Za razliku od originalnog, ovaj naš prvo izaziva kavgu, a onda braću poziva na dijalog. U ruci sve vreme drži toljagu kojom jednog brata udara u glavu, optužujući ga pritom da je on kriv za nacionalnu neslogu.

Zato je i hteo, svestan nacionalnog i istorijskog značaja ovog praznika, da Vidovdan iskoristi kao datum ulaska u novu etapu svoje vladavine, još veću diktaturu. Stvorio je i masku – narativ da su opozicija i pobunjeni građani zapravo ti koji sve vreme žele nerede.

Poput Miloševića koji je na Vidovdan proklamovao svoju buduću politiku, zasnovanu na pervertiranoj verziji kosovskog mita i turbo-nacionalizmu koji najbolje oslikavaju najk patike u političkom filmu „Boj na Kosovu“, Vučić je hteo da se na ovaj dan upiše u istoriju „velikih državnika koje „strane sile ne napadaju zbog njih samih, nego napadajući njih napadaju Srbiju“.

Ali avaj, ne sme, svestan da strani partneri na to ne bi blagonaklono gledali. I to ne jer im je preterano stalo do demokratije, već jer bi izazivanje takvih sukoba na ulicama državu uvuklo u još veću nestabilnost, zbog kojih bi se dodatno smanjila strana ulaganja. Prostije rečeno – ne bi baš mogao da svima obećava i daje sve što im treba kako bi kupovao njihovu podršku za svoju stabilokratiju.

I dok se oni kojima je zaista stalo do Srbije nadaju da će studenti i ovog puta ispasti pametniji od predsednika Ćacilenda, ovaj je sad u rascepu između želja i mogućnosti.

Podgrevajući netrpeljivost, gura svoje poslušnike da viču da je „bolje biti Ćaci, nego naci“. Živi u nadi da će ova društvena nestabilnost koju je sam izazvao nekako sama od sebe pući. Da će mu neka nova usijana glava, nalik možda Živku Sandiću, pomoći da sprovede svoj plan u delo.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.