Sudbine na hiljade dece izbeglica: Gubi im se trag, prepušteni sami sebi (VIDEO)

Deca koja putuju bez pratnje najugroženija su u najvećoj izbegličkoj i migrantskoj krizi. Taj problem je uočen i u Srbiji – procenjuje se da među najmlađom populacijom izbeglica oko 15 odsto čine upravo deca prepuštena sama sebi.

„Došao sam u Tursku, imao sam 15 godina, bukvalno ništa ne znam, nemam pojma ničega. Odem kod krijumčara, tamo u svojoj zemlji smo dogovorili gde ćemo da se nađemo. Otišao sam kod njega, ja vidim bože me sačuvaj, ja prvi put bukvalno da budem daleko od svoje kuće jedna noć. Ja vidim u druge zemlje, druge države, sve nešto novo i tamo se svađaju, droga, itd. Ja sam mnogo mnogo se plašio jer sam imao petnaest godina, mnogo mnogo se plašio”, objašnjava Karoh, izbeglica iz Kurdistana.

Iz jedne u drugu opasnost – ova deca iz svojih zemalja beže od rata, ali i zlostavljanja, prinudne radne, seksualne eksploatacije. Mnogi su suočeni i sa prinudnim vojnim mobilizacijama. Karoh je jedan od njih. Kurdistan je napustio sa petnaest godina, a prva država u koju je stigao bila je Turska.

„To su deca koja su jako rano videla i svedočila da im je ubijen otac, da im je silovana majka, raskomadana tela u svojim zemljama, da su zlostavljani od strane krijumčara ili držani neko vreme zaključani u podrumu. Jako strašne stvari su preživeli koje mnogi od nas ne mogu ni da zamisle”, kaže Irena Stojadinović iz Mreže psihosocijalnih inovacija (PIN).

„I već na tim putevima, u tim prvim zemljama koje dolaze posle zemlje porekla dešavaju se najrazličitije negativne prakse tj prakse koje su štetne po decu. Krenimo od onih osnovnih, pokušaja da pređu u grupi s krijumčarima granicu, dođe do takozvanog push back-a. Često se dešava da jedna krijumčarska grupa otima klijente druge krijumčarske grupe i da traži otkup. I dosta dece je bilo u situaciji da su kidnapovani, da su primorani da zovu svoje roditelje u zemljama porekla i da im kažu molim vas pošaljite mi novac inače me nikada neće pustiti”, objašnjava pravnik Nikola Kovačević.

Karoh je uspeo da stigne do Srbije i tu je dočekao punoletstvo. Njegova budućnost je neizvesna. Oseća da je sad na sigurnom. Sudbine na hiljade dece koja su krenula na isti opasan put su nepoznate. Istraživanje „Izgubljeni u Evropi“ koje je radilo 20 novinara iz više evropskih zemalja pokazalo je da je u poslednje tri godine nestalo najmanje 18.000 dece koja su stigla kao maloletne izbeglice bez pratnje. Za njih su bile nadležne institucije evropskih država.

„U Srbiji, od ukupnog broja dece izbeglica prosečno imamo oko 10-15 odsto dece bez pratnje. Oni su najranjiviji među svim izbeglicama. Njihova identifikacija je teška jer se Srbija i dalje percipira kao tranzitna zemlja. Izbeglice i migranti dolaze, ali većina njih nastavlja svoj put ka severnoj Evropi. I mnogi od njih, oni ne žele da idu u centre. Samo žele da prođu. Deca koja su izvan ustanova su najranjivija i u najvećoj opasnosti”, kaže šefica predstavništva UNHCR-a u Srbiji Frančeska Boneli.

„Deca migranti izbeglice bez pratnje su deca koja niti imaju roditeljsko staranje niti staranje nekog drugog zakonskog zastupnika koja su van svoje zemlje porekla i u odnosu na koju sve države u kojima se oni nalaze imaju čitav niz obaveza, a pre svega obavezu da štite njihov najbolji interes”, dodaje Kovačević.

Vladama Evrope je godina poznato da su maloletnici bez pratnje najranjivija grupa izbeglica i migranata i da su žrtve kriminalnih grupa koje ih iskorišćavaju. To je u januaru ove godine potvrdio i nemački Savezni ured za kriminalistiku koji je saopštio da se zna za vijetnamske bande koje trguju ljudima.

Nadležni u Srbiji kažu da su procedure takve da je češto moguće pružiti im samo psihološku podršku.

„Mi nekako kroz naš rad se pre svega trudimo da podršku usmerimo na ono što je njima u ovom trenutku potrebno. Često je važno i to da su većina te dece su i dalje na putu, u tranziciji, i u nekom daljem, nekoj fazi borbe, preživljavanja. I kada se nalaze u tom, u takvoj jednoj fazi, oni i nisu spremni da se vraćaju na to šta im se dogodilo, da se ponovo suočavaju s tim jako bolnim iskustvima. Jer bi to za njih bilo previše i nekako ne bi imali onda kapaciteta da nastave svoj put. Često su fokusirani pre svega na ono što im se sada dešava, i dalje su izloženi mnogim teškim iskustvima. I trude se da sve svoje snage usmere na budućnost”, objašnjava psihološkinja Stojadinović.

Osim sa poteškoćama na putu, svakodnevno se bore i sa stigmatizacijom i diskriminacijom, koje pojačavaju i negativne priče o migrantima po društvenim mrežama i medijima.

„Mene isto sramota ponekad da kažem da sam migrant, stvarno ponekad me je sramota. Ali ja ne treba da bežim od istine, kad jesam, ne mogu da bežim. Moram malo nekad da lažem, da kažem migrant sam iz Iraka odmah pomisle migrant ili smo lopovi ilii smo ubice. Nismo stvarno nismo svi isti, svaki prst na ruka nije isti. Svugde ima i loše i dobro”, kaže Karoh.

Karoh danas u Srbiji uči da bude frizer i radi kao prevodilac.

„Ja hoću isto kao druga deca, normalan život. Ne da budem u ratu, bukvalno ne znaš nikad kad ćeš, da li će da te ubiju. Ja nikad nemam plan u mozak, samo napred, ne planiram ja ništa, šta dođe neka dođe”, zaključuje on.

Ivana Stojanović

Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.insajder.net.

Original Article