Vučić za izbore govori da će „biti pre roka“ kao što je Milutin Mrkonjić nekada govorio za državne infrastrukturne radove (posebno za vreme obnove onoga što je NATO razrušio, a što se moglo obnoviti). Pre izbora da se prvo iz faze pregrupisavanja pristalica vlasti pređe u fazu pune konsolidacije. I da se ubede studenti da će uzeti više bez opozicije. Čak 20 odsto, koliko im Vučić daje. Ali krenimo redom:
Tamo negde u vreme NATO agresije na Srbiju (SR Jugoslaviju) zove ti sa Sjenice moj drug iz vojske svog komšiju – penzionera Titove vojne bezbednosti – koji je posle stao uz Miloševića – da ga pita kako je stanje u zgradi, jer ne može da dobije roditelje. Zgrada je u stvari soliter. Ima neki podrum, ali nije pogodan za sklonište, pa se ljudi snalaze okolo. Mnogi i ne idu u skloništa. Penzioner mu kaže da bude spokojan, roditelji su mu dobro, da će ih pozdraviti, da je ponosan na njega što brani zemlju od NATO agresora, a što se tiče zgrade (solitera), odnosno komšija, sve je u redu, patriotski moral je na visokom nivou, doduše ima „par elemenata“. To „elementi“ mu još malo dođe pa kao „lokatori“ – oni koji sofisticirane tajne Miloševićeve Srbije i njene vojske odaju agresoru. Znači izdajnici „deluks“. U stvari tih „par elemenata“ su bili članovi opozicionih partija.
Jezik je bitan za određenje svakog režima i države – pa i ove Vučićeve policijsko-penzionerske. Kao i arhitektura. Samo što se kod Miloševića nije mnogo zidalo i gradilo, pa se po tome ne može baš suditi o režimu. Za razliku od Vučićevog vremena gde se ruši ali mnogo i zida.
Davno su mi u Rusiji pričali koliko se koristila konstrukcija „antisovjetski elementi“. I u terminologiji koja pokazuje etatistički karakter srpskog režima ima prilično oslanjanja na rigidno komunističko, odnosno julovsko nasleđe, iako su formalno radikali iz kojih su se ispilili naprednjaci bili formalno antikomunistička stranka. Vučić, na primer, napadno u kontekstu težišnih reči „jedinstvo, narod i država“ koristi termin „državno rukovodstvo“, ali ne pominje, recimo, komunističku foru zvanu „demokratski centralizam“ koga nema u njegovoj tehnologiji vlasti, a što je recimo Dačićev manir u SPS koja je u vreme pokušaja uslovne i napuštene reforme partije imala više terminološkog senzibiliteta za komunističku prošlost tražeći u njoj inspirativnije, manje rigidne, konstrukcije, pa i onu za simuliranje interne demokratičnosti stranke i fleksibilnost lidera.
I ceo ovaj uvod zbog pisma (još jedan komunistički manir) predsednika Srbije predsednici Evropske komisije Ursuli fon der Lajen, gde on 21. avgusta navodi da su studentski protesti prerasli u masovne blokade i nasilne incidente koje predvode grupe ekstremista. Predsednik je pravdao ponašanje policije, za koju je kazao da je svih ovih meseci bila „maksimalno uzdržana“. Iako je u Vučićevom pismu gordost razblažena pravdanjem, donekle i ulagivanjem odnosno svešću da potrošačko društvo u Srbiji ne može da se održi bez podrške EU, postoji ključna reč koja otkriva suštinu. Evo vi je prepoznajte u sledećoj Vučićevoj rečenici iz pisma ženi koja ga oslovljava, kao i Angela Merkel nekada, sa „dragi Aleksandre“.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 11. SEPTEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NSTORE.RS
Nedeljnik 713
Post Views: 65
