Strah je promenio stranu

Trenutak nestajanja (Weapons)
režija i scenario: Zek Kreger
zemlja: SAD, 2025

Debitantski film žanrovskog autora Zeka Kregera (rođen 1981; nije ni tako mlad za početke) „Barbarian“ promovisan je gotovo kao horor otkriće godine, a ispostavilo se da sadrži psihološki i karakterno odlična i promišljena prva dva čina, da bi se putem trećeg, očekivano šokantnog i brutalnog, reditelj nekontrolisano dokotrljao do kraja, sklonivši noge i sa gasa i sa kočnice. Triling glavnih glumaca (DŽordžina Kembel, DŽastin Long i Bil Skarsgard) bio je izuzetno raspoložen – zahvaljujući gorepomenutoj posvećenosti nijansiranju likova prilikom pisanja scenarija – dok je u vazduhu ostalo da lebdi pitanje odnosa autora prema odabranom žanru. Koristi li ga zato što se dobro prodaje, da bi se, skriveno od reklamne kampanje filma, bavio nečim što ga zaista zanima?

Uživanje je bilo gledati Kembel i Skarsgarda kako u prvom činu razigravaju dramsku situaciju neprijatnu od kad je sveta i veka (obrađenu i u jugoslovenskom filmu „Vagon Li“), da bi u nekim zatucanim kulturama bila i dalje nezamisliva. Dakle, momak i devojka koji se ne poznaju bivaju greškom „bukirani“ u „stan na dan“ kući u raspadnutom predgrađu, na mestu i u doba noći koje sprečava da neko od njih na brzinu pronađe alternativni smeštaj. Za ženu je ta nepogoda, naravno, više zabrinjavajuća, dok današnje politički korektno vreme postavlja dodatni i teško podnošljivi teret na ramena muškarca, koliko god da je pristojan.

Konačno, ona nema pojma kakav je, a ne znaju ni gledaoci. Svaka njegova rečenica, pokret ili predlog donosili su uznemirenje i potencijalni horor mnogo saosećajniji od „gran ginjol“ razrešenja koje nije imalo preteranu organsku vezu sa ekspozicijom. Kako ono reče Henri DŽejms? Budući da je za primer uzeo onostrane pojave kojih u „Barbarianu“ nema, parafraziraću: „Svaka uspešna priča strave i užasa mora po stotini tačaka biti povezana sa svakodnevnom stvarnošću“.

„Trenutak nestajanja“ – prevod naslova je, umesto bukvalnog i boljeg „Oružja“, upotrebljen i u drugim balkanskim državama; u distributerskom svetu nema „vrdanja“ – predstavlja obrnut slučaj u odnosu na „Barbarian“.

Naime, radi se o filmu koji počinje proizvoljno i žanrovski monotono, da bi u drugoj polovini autor razotkrio svoje istinsko polje delovanja. Bitno je reći da je Kreger nakon dve decenije različitih filmskih poslova izborio privilegovanu poziciju u kojoj može da sedi u svom domu i počevši od sopstvene ideje istražuje nešto što ga scenaristički zanima, a što će potom od strane producenata biti hitno pročitano i uzeto u razmatranje – redak slučaj u današnjem formatiranom svetu masovnog filmskog „biznisa“.

Elem, jezoviti dečiji glas nam u uvodu – preko linearno jezovitih prizora, što rezultira gotovo parodičnim horor predoziranjem – pripoveda o incidentu iz američkog gradića kada se sedamnaestoro desetogodišnjaka, svi iz istog razreda, jedne noći, tačno u 2 sata i 17 minuta, iskralo iz svojih domova i otrčalo u nepoznatom pravcu. Još su to učinili sa rukama postavljenim tako da podsećaju na krila, poput nekakvog zlokobnog petarpanovskog jata. Pripovedanje je rašomonskog tipa, te prvo imamo priliku da se izbliza upoznamo sa uglom gledanja njihove učiteljice (DŽulija Garner – zamenila je prvobitno planiranu Norvežanku Renatu Rainsve iz „Najgore osobe na svetu“).

Na nju, razumljivo, roditelji gledaju sa podozrenjem, jer kada ceo razred neobjašnjivo nestane tu mora da ima i nekakvog vaspitačevog udela. Dodatni problem je što je učiteljica lakomislena alkoholičarka koja je zamoljena da napusti prethodnu školu zato što je, o užasa, umela da zagrli decu koja se rasplaču, ili ih svojim kolima odveze do kuće bez prethodnog dogovora sa roditeljima. Imamo, stoga, prvog tihog negativca: provincijsko društvo sklono lovu na veštice, uz to napadnuto prekomernom brigom sistema.

Kreger se fino igra, a Garner ga stručno razume i prati. Na primer, učiteljica će se, nakon što je neko na njenim kolima napisao reč „veštica“, u baru naći sa bivšim dečkom, policajcem, zavesti ga u cilju za nerve relaksirajućeg kresa – usput, on je, lisac jedan, slaže da je raskinuo sa verenicom – da bi njeno jutarnje ponašanje zaista bilo takvo da bi pre nekoliko stotina godina izazivalo rizik od spaljivanja na lomači. Jeste pomalo veštica, navodi nas Kreger. Ne bih da otkrivam previše, ali negde oko polovine, i to naročito nakon pojave antagonistkinje koju, iskusno se glumački oblizujući, tumači Ejmi Medigan (neiznenađujuće bi bilo da je zadesi i nominacija za Oskara za najbolju sporednu ulogu), postaje jasno da „Trenutak nestajanja“ nije horor već crna, izvrnuta komedija – po stilu, na pamet pada „Supstanca“.

Dalje, izvor duhovitosti nalazi se u postavci u kojoj je malograđanska normalnost napadnuta potpunim ludilom koje može biti od fantastičnog ili „new age“ tipa, suštinski nije ni važno kojeg. „Tvin Piks“ bi bila još jedna asocijacija, s obzirom da bi po tipu dramaturgije „Trenutak nestajanja“ možda još bolje dejstvovao u raspisanom televizijskom formatu (koristim priliku da preporučim seriju „Brand New Cherry Flavor“ iz 2021, srodnu po temi i izvedbi).

Na koncu, publika je „masno“ nasamarena, umesto grozomornog horora dobivši film koji mi je ove godine izazvao najviše kikotanja. Slutim da većina gledalaca – naročito mlađih – uopšte nije „ukopčala“ Kregerov proces, sasvim direktno konzumirajući stotinama puta viđene prizore i situacije (istina, čini mi se da odavno nismo imali prilike da budemo izloženi izvornoj zombi mitologiji, proizašloj iz karipskog folklora). Sve je to vrlo drsko, a upravo shvatam da do sada nisam ni pomenuo DŽoša Brolina koji je za svog usamljenog osvetnika kao uzor morao imati nastup Čarlsa Bronsona u „Smrtonosnoj želji“. Zaključak: ukoliko niste previše osetljivi na vizuelne gadosti (rekoh, „Supstanca“), prepustite se najboljem horo… pardon, najboljoj komediji godine.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.