Strah i autocenzura oblikuju pokorno društvo

Već na prvi pogled, situacija u Srbiji liči na nikad napisanu priču, u kojoj zamišljamo pojedinca kako hoda kroz sumorni grad gde svako šapuće, gleda u pod i pokušava da bude nevidljiv.

Poput likova iz Orvelovih ili Kafkinih distopijskih novela, ljudi u Srbiji, predvorju totalitarizma, naučili su da je preživeti jednako važno kao i disati, i da se ponekad mora predati tišini i prihvatiti sopstvenu nemoć. Jer, nažalost, samo u takvoj bolnoj manifestaciji tišine i pokornosti može se dočekati sledeće jutro, u kojem će se iznova proživljavati sumorna realnost parazitiranja u slavu sistema.

Ova tišina nije puka simbolika; ona se vidi u svakodnevnom ponašanju ljudi, u njihovoj popustljivosti i strahu od posledica. Autocenzura je postala deo svakodnevice; sastavni deo nenapisanog priručnika za preživljavanje i amortizaciju potencijalnog konflikta.

LJudi, zatvoreni u sebe, u svojim kancelarijama ćute, na ulicama i javnim ustanovama spuštaju glave i trude se da budu nevidljivi u sistemu koji melje svaku ideju pluralizma, individualizma i slobodnog mišljenja. Čak ni vreme u intimnim okruženjima više ne prolazi bez rasprava, prebacivanja odgovornosti ili krivice. Nedostatak hrabrosti da se suoče sa prirodom režima stvara stalnu napetost.

Takvo stanje neminovno dovodi do ozbiljne krize mentalnog zdravlja građana – depresije, anksioznosti, hroničnog stresa. Nažalost, ovaj društveni problem ostaje skrajnut iz epicentra medijske pažnje, a posle gotovo godinu dana u kojoj u Srbiji ništa nije normalno postoji opravdan strah da je zdravlje građana ozbiljno narušeno.

Dugotrajna izloženost represiji ne samo da slabi otpornost pojedinca, već sistemski stvara kolektivni osećaj bespomoćnosti i otuđenja. Društva kojima nije dozvoljeno slobodno izražavanje, koje mora stalno da meri reči i guta strah, postepeno razvijaju apatiju i gube sposobnost da kritički sagledaju situaciju.

Ne treba biti psiholog, mada bi bilo važno da se psiholozi što češće oglašavaju, kako bi se shvatilo da ovakvi uslovi oblikuju „mentalno stanje nacije“ sklono depresivnim i pesimističkim obrascima. Već pola veka generacije odrastaju u stalnoj anksioznosti i unutrašnjem konfliktu. Čak i društva snažnijih institucija teško bi izdržala ovakav pritisak.

Život u represiji podrazumeva pokornog građanina. Da bi čitavo društvo bilo pokoreno, sistem će napadati pojedinačno. U slučaju Srbije, režim je jedna gigantska kadrovska služba koja već u prvoj fazi regrutacije ogoljava pojedinca do granice gubitka ličnosti i identiteta.

Osoba daje celog sebe da odigra ulogu koju joj sistem nameni. Vrlo često uloga je nemoralna, neretko kriminalna. Poniženi, svedeni na broj i funkciju, budu odbačeni i zamenjeni novim lutkama na koncu.

Činjenica da su izolovani od grupe i da su sami protiv sile koja svom snagom širi strah i trepet oko sebe, ostavlja individuu bespomoćnu i očajnu da promeni situaciju koju proživljava.

Poraz ličnosti je neminovan i bolan jer osim najbližih nema sa kim da se podeli frustracija. Strah od izgovorenih reči natera na ćutnju. Čovek kad pristane da marginalizuje sopstvenu misao zarad opstanka gubi svoju osnovnu funkciju ljudskosti.

U brutalnim sistemima, gde vlast guši slobodu izbora, ljudi se brzo adaptiraju i još brže nauče da opstanak često znači ćutati, prilagođavati se, komformirati se ili praviti kompromise. I tako imamo pojedinca koji prezire nosioce sistema ali koji se istovremeno gadi samog sebe. Čak i oni koji ništa loše nisu uradili neminovno će se naći u situacijama koje im nagrizaju savest i ostavljaju osećaj da je cena preživljavanja bila odricanje dela sopstvenog dostojanstva.

Ovaj mehanizam društvene i individualne degradacije, gde strah i pritisak kolektiva oblikuju ponašanje ljudi, u velikoj meri je objašnjavao Gustav le Bon, klasični francuski psiholog i sociolog, u svom delu ‘Psihologija mase’ iz 1895. Le Bon je pokazivao kako pojedinac, izolovan i uvučen u masovno ponašanje, gubi deo svoje autonomije i kritičkog mišljenja, što direktno utiče na mentalno stanje čitavih društava – baš kao što se može videti u savremenim društvima pred totalitarnim ili autoritarnim pritiskom. „Pojedinac u masi je zrnce peska među drugim zrnima peska, koje vetar podiže po svojoj volji“, napisao je Le Bon pre 130 godina.

Autor je politikolog i dugogodišnji novinar Danasa

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.