Ulica Jove Ilića je te noći bila mirnija nego inače. Mokar asfalt činio ju je svetlijom nego što je zapravo bila, a jedino što se moglo čuti bilo je jurcanje automobila iz pravca bulevara. Trotoar koji ispod zamandaljenih prozorčića kafeterije i trafike vodi ka faksu izgledao je sablasno.
Taj me je utisak pratio duž cele te rute, sve dok se na stepenicama pod prigušenim svetlom ulaza u fakultet nije ukazala ekipica pušača koja je cupkajući u mestu uspevala da odoli zimi. Konačno, nešto uobičajeno. Kada se žar približio filteru, duvandžije su se povukle nazad u toplo. U svet koji ovih dana funkcioniše po nekim sopstvenim pravilima. Mlađi kolega sa fakulteta i ja umuvali smo se u taj svet odmah za njima.
„Momci, indeks?“, upitao nas je dežurni student, kome je u vanrednim okolnostima koje su na snazi već gotovo dve nedelje, zapao zadatak da legitimiše pridošlice. Onima sa indeksom je ulaz dozvoljen, onima bez indeksa nije.
„Moramo tako. Makar dok vam ne upamtimo lica“, dodao je onda oslovljavajući nas obojicu po imenu. Jedva da smo mu i odgovorili, a već nas je struja užurbanih studenata povukla niz hodnik, gde je svakog trenutka trebalo da počne zasedanje studentskog plenuma.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 19. DECEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Nedeljnik 675
Post Views: 37
