Uz ekskluzivnu dozvolu Magazina Tabloid portal Slavija info objavljuje tekst Luke Mitrovića koji će se naći u sledećem broju ovog dvonedeljnika.

Šta čeka Aleksandra Vučića u nastupajućem procesu njegove potpune međunarodne izolacije?

PRIMENA KRAJNJIH MERA

Nesreća koja je zadesila Srbiju sa režimom Aleksandra Vučića, ulazi u svoj klimaks, a on lično u stanje potpune nemoći, infantilnog besa i agresije. To se vidi na svakom koraku poslednjih meseci. Njegov režim je otišao predaleko i previsoko u pokušaju da kompromituje sve i svakoga, od Ujedinjenih nacija do Evropske unije, od vlade u Moskvi do vlade u Vašingtonu. I to su mu tolerisali, smatrajući ga korisnim idiotom, klovnom sa Balkana koji im „radi posao“.

Međutim, odavno je prešao sve granice, uživeo se u ulogu „svetskog lidera“ i počeo da
sabotira obaveze koje je potpisao. A, potpisao je, praktično aktivirao nezavisnost Kosova, prodavao srpsko oružje i vojnu opremu režimu u Kijevu, otvoreno stao na stranu tog režima, proširio saradnju sa NATO paktom. Istovremeno, podigao je klero-šovinističku propagandu u Srbiji na najviši nivo, kako bi Zapadu predstavio Srbe kao primitivne i
zaostale, a sebe kao mučenika koji ima posla sa divljim plemenom koji samo on može da kontroliše. Tako su ga dugo i shvatali u Briselu, na primer. Ali, više nije tako. Danas je u očima svih koji su ga ikada upoznali, ono što stvarno jeste: jedna bolesna, samoljubiva, drska, arogantna i prilično poremećena osoba koja je sve drugo samo ne državnik.

Luka Mitrović

Lažni „vrhovni komandant Srbije“, Aleksandar Vučić, zapravo je bio „Trojanski konj“ anglo američkih interesa na Balkanu. Ima mnogo dokaza da je to tako. Ovo su samo neki od njih… Majoru Vojske Srbije Mladenu Šaponji i potporučnicima VS Luki Adamoviću i Filipu Stankoviću, aprila meseca 2024. godine dodeljene su američke vojne Medalje za dostignuće u zajedničkoj službi (Joint Service Achievement Medal – JSAM).

Vojna američka JSAM medalja „za dostignuće u okviru zajedničke službe“, izuzetno retko se dodeljuje pripadnicima stranih vojnih formacija. Prema informacijama MT, Šaponja, Adamović i Stanković nisu završili samo određene kurseve na vojnim školama u SAD i navodno postigli izuzetne rezultate. Prema podacima koje nudi službeni portal usamm.com završen običan kurs u nekoj vojnoj školi u SAD nije nikada povod za dodelu ovakve medalje. Šta je razlog za ovakvu pošast koju je američka armija dala trojici pomenutih pripadnika Vojske Srbije?

O tome sigurno mnogo više zna ambasador Sjedinjenih Američkih Država u Srbiji, Kristofer Hil, koji je prisustvovao ceremoniji dodele ovih medalja. Naime, u svečanom govoru koji je održao ovim povodom, Hil je između ostalog rekao da se „nikada nije dogodilo da pripadnici oružanih snaga koji su poslati iz neke zemlje u SAD, kurseve završe među najboljima“, pa je kazao da je statistička mogućnost za to jako mala, ali da nije iznenađen jer „Srbija uvek šalje najbolje i srpski vojnici uvek pružaju najbolje od sebe“. Dalje, Hil se navodno oduševljeno raspričao pa je dodao: „Ovo je jedan neobičan događaj, ali je veliko zadovoljstvo prisustvovati mu, jer srpska i američka vojska imaju dosta toga zajedničkog. Pohađamo međusobno kurseve, imamo zajedničke vežbe i dosta toga radimo zajedno. Delimo ideje i prakse“.

Da stvar bude još bizarnija, državni sekretar u Ministarstvu odbrane Srbije Nemanja Starović izjavio je da je obrazovanje u vojnim institucijama SAD „značajno doprinelo unapre|enju sposobnosti srpskog vojnog osoblja“ i zahvalio u ime Ministarstva odbrane američkoj vladi „za priliku da se naši pripadnici obrazuju na prestižnim vojnim institucijama u SAD“ te vojnici iz Srbije godišnje učestvuju u oko 30 aktivnosti u anglo američkim vojnim aktivnostima. Nije nabrajao koje su to „aktivnosti“. Skoro u slično vreme, Starović je uručio orden ministru bez portfelja u Vladi Republike Srbije, zaduženom za odnose sa dijasporom, Đorđu Miličeviću, i to ne bilo koji, nego: orden Vojvode
Vuka Prvog stepena!

Preciznija formulacija glasi: Đorđe Miličević je dobio orden Ratnih dobrovoljaca iz ratova u kojima on nije učestvovao. A, orden mu je dodelio čovek koji nije ni rođen u vreme ratova iz devedesetih. U prvom slučaju, reč je o propagandnoj akciji američke vojne diplomatije, da pokaže „ruskom elementu u Srbiji“, da se Vojska Srbije „okrenula ka Zapadu“. Prema informacijama ovog magazina, tri gore pomenuta pripadnika Vojske Srbije nisu ništa spektakularno radili u vojnim školama SAD, osim što su završili par kratkih kurseva.

Ali, kad Aleksandar Vučić u svojstvu predsednika Republike Srbije, nadležan za ova pitanja zajedno sa Ministarstvom odbrane, donese odluku da u sred ratova i nove podele sveta „gurne prst u oko“ svom dojučerašnjem savezniku i zaštitniku, Rusiji, na ovako mizeran način, onda je jasno zašto je Ministarstvo spoljnih poslova ove velesile znatno ranije odlučilo da ga prepusti sudbini. Slučaj Đorđa Milićevića je još mizerniji: orden koji nosi ime slavnog srpskog junaka iz Balkanskih ratova, Vojvode Vuka, dodeljen mu je zato što je „hrabro“ i bez najave Ministarstvu spoljnih poslova Hrvatske, polovinom aprila ove 2024. krenuo u obilazak nekadašnjeg konc-logora Jasenovac, da položi venac žrtvama ustaških zločina u Drugom svetskom ratu, pa je vraćen sa graničnog prelaza. Milićević se, bez pogovora „hrabro“ okrenuo i sat kasnije bio u Beogradu. Režim Aleksandra Vučića potpuno je izgubljen i ne postoji više nikakav „kompas“ koji bi mu dao orijentacije, u kom pravcu treba da ide. Uspeo je Vučić da Srbiju posvađa čak i sa dojučerašnjim prijateljima, vladom Kirjosa Micotakisa, čoveka čiji je otac bio devedesetih godina uz Srbiju, kao toš nijedan drugu državnik nije.

Da je diktator izgubio svaku kontrolu nad sobom i nad državom, vidi se i na osnovu poslednjih događaja: Ambasador SAD na Kosovu Džefri Hovenier (Jeffrey Hovenier) reagovao je začuđen zbog hapšenja zamenika generalnog direktora Policije Kosova iz srpske zajednice, Dejana Jankovića, od strane Vučićevog režima. Naime, Janković je rodom iz Štrpca, jedne od šest opština sa srpskom većinom južno od Ibra a u policiji Kosova je angažovan od 2000. godine po prećutnoj saglasnosti ondašnjih vlasti u Beogradu, a kasnije i Aleksandra Vučića, kome nije smetao sve do nedavno.

Naime, u Vučićevim pregovorima sa neosu|enim ratnim zločincima, Hašimom Tačijem i Ramušom Haradinajem, ovaj diktator se lično saglasio da Janković ostane na funkciji zamenika generalnog direktora kosovske policije (gde je bio i ranije od 2009. godine), mada nije bio u članstvu njegove političko-kriminalne organizacije pod imenom Srpska lista. Janković je, ne znajući da je Vučić još luđi nego što je ikada bio, došao privatno u centralnu Srbiju, kao i mnogo puta ranije, a onda je uhapšen 17. aprila i odre|en mu je pritvor od 48 sati navodno zbog kršenja Ustavnog poretka Srbije. Tačnije, zato što je funkcioner u nepriznatoj samoproglašenoj državi Kosovo.

A, sa tom nepriznatom državom i njenim neosu|enim zločincima, srpski diktator je odlično sarađivao. Upravo su mu Tači i Haradinaj omogućili da instalira svoju mafiju na severu Kosova sa kojom je albanska mafija odlično sarađivala, sve dok ta dvojica nisu uklonjena sa političke scene odlukom zapadnih službi. Podsećanja radi, bivši američki ambasador u Prištini, Kristofer Del, zajedno sa Vučićevim „emisarima“, smatrali su pomenutog Jankovića
„odličnom vezom“ u poslovima oko stabilizacije srpsko-albanskih odnosa, a i za neke poslove tajnih pregovora, kad god je to Vučiću ili albanskim vlastima u Prištini zatrebalo.

Njegovo novonastalo ludilo zbog gubitka saveznika u svetu, zbog činjenice da je sva vrata zatvorio i sebi i državi koju vodi u propast, pokazalo se na delu i tokom aprilskog zasedanja Parlamentarne skupštine Savete Evrope gde je poslanica Biljana Pantić zvana Pilja (SNS) održala govor povodom prijema Kosova u ovu me|unarodnu organizaciju, nakon čega je dobila opomenu predsedavajućeg i pozvana na poštovanje Kodeksa ponašanja.

Predsedavajući, Grk, Teodoros Rusopolus, bio je prinuđen da kaže: „Drage kolege, podsećam vas da po Poslovniku i Kodeksu ponašanja za članove ovog skupa, debate moraju da se vode na jedan uredan i pristojan na~in i da članovi Skupštine ne mogu
raditi ništa što može dovesti do poremećaja za vreme diskusije“. Međutim, i Aleksandar Vučić i njegova partijska horda, daleko su svetlosnim godinama od bilo kakvih pravila ponašanja. Trenutno se nalaze u stanju kolektivne histerije, koja će da ubrzo uzrokuje
masovnim građanskim sukobima.

To je zadnja karta na koju Aleksandar Vučić igra. Treba mu rat, i to u sred Srbije. Rat u kome će intervenisati ne samo velike policijske snage već i vojska, možda baš ona koja se već duže od jedne decenije školuje na odgovarajućim kursevima u SAD, po modelu Nacionalne garde, specijalizovane za unutrašnje obračune sa protivnicima autokratskih režima pod kontrolom anglo američke vojne sile.

Olakšavajuća okolnost je to što su danas stvari savršeno jasne: arhineprijatelj države Srbije i njenog naroda je Aleksandar Vučić sa svojim političko-mafijaškim preduzećem. Kad je neprijatelj poznat, onda je i borba protiv njega lakša.

Izašla je iz tame i progovorila ovih dana čak i narodu nepoznata osoba, vrhovna državna tužiteljka, Zagorka Dolovac. Nepovezano je govorila, uplašena, kao da je pod narkoticima o nekakvim Sky aplikacijama i nekom „gospodinu Oskaru“.

Kažu izvori ovog magazina da je dobila „nešto“ iz Europola o čemu mora da progovori. A, kako stvari sad izgledaju, izgubiće moć govora. A, ukoliko nekada bude pravde, mogla bi da pogleda malo i kako izgleda „život iznutra“ i suoči se sa zatvorskim uslovima. Ukoliko izbegne „primenu krajnjih mera“, mogao bi i njen nadređeni diktator da bude privilegovan
na taj način. Kolega tužiteljke Dolovac, M. Katnić, u Crnoj Gori, tvrdio je da je „institucija“ u Spužu ustvari demokratska ustanova, koja je svakome dostupna. I sad lično proverava ovu tvrdnju. Zašto to ne bi i tužiteljka Dolovac probala? U Zabeli, recimo.

Originalni tekst